Author: Sunčana Pasecky

Mandalay i vlak do Hsipaw

/ Sunčana Pasecky / 4 Comments

Svi koji smo ikad čuli za Mandalay zamišljamo ga idilično. Današnji Mandalay je sve osim idile – prljav, bučan, razveden grad. Okolica Mandalaya je ono što sve privlači ovdje – tri kraljevska grada. Tri prijestolnice nekadašnjeg Shan kraljevstva – Sagaing, Inwa, Amarapura. Sva tri su prekrasna, al sva tri su nakrcana ljudima. Mingun je divan grad blizu Mandalaya. Htjela sam ga vidjeti i prije dvije godine.

Moji hostel je nije bio u centru, al Mandalay nema suvislog centra. Pukla je cijev u toj neasfaltiranoj ulici. Kanalizacija je, kao i u većini Burme, otvorena il pokrivena pločama koje se razilaze. Možete si mislit na kaj je ulica ličila – jedno ogromno kanalizacijsko jezero! Hrpa motora, hrpa automobila, svako malo vas neko zalije s tim užasom. U 4 dana se nije pojavila nikakva komunalna služba koja bi to sanirala.
Nakon Mandalaya sam otišla u Hsipaw. Hsipaw je udaljen od Mandalaya 243km. Znate kolko se vlak vozi – 13 sati! Koji vlak, koja vožnja! U običnoj klasi vožnja košta 1,3$. Drvene klupe, nema prozora – il se navuče neki lim preko stakla i onda se pak niš se ne vidi ili je ful otvoreno. Upper klasaa mi se nije činila tolko zabavnom. Vlak je nevjerojatno spor. Kolko sam vidla na netu, ovo je jedna od najpoznatijih i najluđih vožnji na cijelom svijetu. Neprestano se ljulja lijevo – desno. Ne možete se na wc-u popiškit u rupu predviđenu za to. U svakakvim vlakovima sam se vozila, al ovo je vrh ludosti!  Prolazi preko super poznatog vijadukta Go teik. Izgradili su ga Britanci. Čak plaćaju osiguranje svima koji putuju ovom rutom. Pomaknuto do kraja, na karti vam fino piše da ste osigurani! Nasmijalo me to.
Došla sam u Hsipaw jučer u pet popodne. Planirala sam ostati do kraja, al vraga. Neizdrživo je hladno i nemam tople robe baš nikakve. Tenisice neću spominjat. Ležim u krevetu s dva popluna na sebi i čekam bus za Yangon. Opet 15 sati u busu. Treba mi mjesto za chill, al Hsipaw nije to mjesto. Ima hrpa toga za vidjet, a ja  ko zadnja nepripremljena debosica ne izlazim iz sobe. U svakom slučaju noćas ponovo vožnja, dolazak u Yangon, spavanje i onda neš malo i blizu Yangona. Neš di je temperatura prikladna za obleku u mom ruksaku.
Uploadam dio fotki iz Mandalaya, sam ono kaj sam tam uploadala, ovdje je net pušiona i neće se uploadat, nastavak fotki slijedi.
Mašem vam.

Mawlaymyine

/ Sunčana Pasecky / 2 Comments

Na putu s plaže sam stala u Mawlaymyinu. Tamo sam bila prije dvije godine, al mi je tad bilo poprilično loše i nisam izlazila iz kreveta, osim neš pojest. Ovaj put mi je opet bilo koma. Tolko koma da sam razmišljala o povratku doma. :). Neka prehlada me opasno sašinfala. I još sam imala hrpu popratnih neugodnih tegoba. Između ostalog, ugriz neke male opake životinje, od kojeg još uvijek imam podljev na guzi.

Vidla sam sve žive super poznate pagode u okolici. Otišla sam na neki otok u blizini, mislim da se zove Bilu otok.

Nesvjesno sam bauljala okolo i nisam imala snage za autobus, mada je moja ideja bila tu ostat jedan dan, na kraju sam malo pretjerala.

U pravilu je teško nać neku drugu vožnju osim noćne. Osobito ak se radi o većim udaljenostima….i onda klasično stizanje na destinaciju između 2 i 5 u jutro. Poprilično blesavi rasporedi. Obično ostanem u nekoj prčvarnici dok ne svane. Ovaj put je autobus zaboravio stat na mojoj stanici, na slijedećoj sam došla do vozača i pitala ga jel to Mawlaymyine. Frajer me pogledao zblanuto i pitao – you Mawlaymyine, – rekla sam jes. Majstor je preokrenuo očima i vratio se 30 km. Ostavio me na nekoj ogromnoj praznoj autobusnoj stanici bez ijednog coffee shopa. Tri vozača motora koja se griju uz vatru. Kad su vidli da bus staje, luđačkom brzinom su dotrčali do mene. Zapalila sam si s njima uz vatru. Mala spika i jedan me odbacio do hostela.

Ko što pretpostavljate – nisam kupila kartu za doma.

Šaljem pusice 🙂

Mali burmanski prijatelji

/ Sunčana Pasecky / 4 Comments

Neki put imamo priliku upoznati nove divne ljude, koji obogate naše živote, a srca ispune s ogromnom ljubavi. Neki put su veliki, neki put su mali. Neki put su muškarci, neki put su žene. Neki put pričamo isti jezik, neki put ne.

Ovaj put su to, za mene, bili mali ljudi s kojima sam provela 6 divnih dana. Kupali smo se u robi, bacali se u ogrooomne valove, crtali, učili engleski i burmanski, navečer palili vatru uz plažu, plesali, pjevali…

Pokušala sam puno puta napisati ovaj post….al mi nije išlo. Teško je naći riječi za neobjašnjive puteve srca. Ovi mali vilenjaci su me osvojili. Njihov osmijeh mi je bio “dobro jutro” i “laku noć”.

Velika srca u malim tijelima šire nevjerojatnu ljubav, radost života i jednostavnost. Kad su me ti malci doživjeli ko frendicu dogodilo se neš nevjerojatno – mama im kupi lizaljku oni dotrče do mene i daju mi ju. Klopaju sladoled u kornetu i ja dođem do njih….svih 5 mi gura svoji polupojedenni sladoled…..”moraš ga jesti, moraš”.

Kad su  me ljudi začuđeno gledali kak se muvam po njihovoj kuhinji i kak komuniciram s njima – mama od klinaca bi im s najtoplijim osmijehom objasnila da pričam burmanski. Umirala sam od smijeha. Samo sam ponavljala kaj oni govore i beskrajno se trudila skužit ih i kužili smo se fantastično.

Najslađi patuljci su nevjerojatno ispunili i obogatili moji život i ovo putovanje.

Svi rade u restaču, kažu da idu u školu, imaju neke školske knjige za pokazat, al dok sam ja tam bila ni jedan dan nisu bili u školi.

Fotkice…koje su oni uglavnom pofotkali…genijalan uvid u klasičan burmanski život.

Mašem i šaljem puse i volim vas.

IMG_1959

kad sam izvadila fotić…mega sreća

IMG_1980

🙂

IMG_1977

selfi

IMG_1973

oni su u pravilu okinuli sve fotke…

IMG_2045

paljenje vatre…

IMG_2039

…i spaljivanje smeća s plaže istovremeno

IMG_2097

🙂

IMG_2146

Toto na svom radnom mjestu…ovo je unutrašnjost njihove kuće i kuhinja, da nebi bilo zabune 😉

IMG_2149

Vidite kaj je oko njih….back to basics 🙂

IMG_2158

Mama kuha…s fotkama su mi složili mali recept

IMG_2159

Jako fina klopa…

IMG_2164

uvijek je daska za rezanje…komad drveta

IMG_2167

njam njam

IMG_2169

još malo i gotovo 🙂

IMG_2171

the end 🙂

IMG_2183

male dnevne igrarije

IMG_2140

Ćuću s osmijehom od milijun dolara

IMG_2138

Zafrkant Susu

IMG_2180

Apsolutni mali kralj…

IMG_2192

I mala divljakuša….na čijem licu vidite tanaku…burmanska šminka

Maungmagan plaža

/ Sunčana Pasecky / 1 Comment

Došla nam je 2016. godina – nek vam je divna, volite se. Nek nam svima onaj najblistaviji i najfantastičniji “ja” što manje izmiče.

Genijalnih šest dana. Volim burmance i njihovu društvenost, zainteresiranost i komunikativnost. U prosjeku zarađuju oko 150.000 kyata mjesečno (115$). Život u Burmi nije toliko jeftin, piva recimo u kafiću  košta 2.000 kyata (1,5$). Stranci ne plaćaju ništa skuplje od njih. Možda na placu, suvenire i takve stvari i na mjestima na kojima nas ima zbilja hrpa.

Politička situacija u Burmi, za ljude koji tu žive je jako teška. Objasnit ću to nekom drugom prilikom. Kolko sam dobila dojam, organizirano skupljanje otpada na nekim mjestima ne postoji. Npr. na Maungmaganu, pojedu čips i bace ga na plažu, popiju sok i limenku bace na plažu. Obrišu nos i maramicu bace na plažu. Jednostavno, nemaju kud. Sve smeće se pali na plaži. To izgleda stravično. Skupljala sam smeće, al slabo pomaže.

Oko Maungmagana postoje divne, čiste plaže, na kojima nema ljudi. No, nisam išla tamo, čula sam i vidla fotke od drugih. Večer kad sam došla sam upoznala totalno dragi par. Pričali smo puno, družili se s ribarima, koji spavaju na brodovima uz more. Sljedeći dan su me otfurali u Myaw Yit Pagodu, pola sata na motoru. Jako simpa, pagodice na stijenama uz more. Zanimljivo je kak su burmanci pre gostoljubivi, posrame vas totalno. Nema šanse da dozvole da im platite piće, klopu il bilo kaj, neprestano naručuju stvari.

Upoznala sam i hrpu zanimljivih ljudi koji putuju, proveli smo dosta vremena skupa. Čak smo jednu večer zaružili do 5 u jutro na plaži. To je za Burmu ludo jer se tu ide spavat u 22, obavezno. Kad su neki od tih ljudi otišli, bilo mi je baš teško, al to je uvijek tak.

Kupanje u robi, naravno. Tek predzadnji dan sam se oslobodila i malo posunčala u badiću. Bila mi je presmiješna neka starija burmanka – sunčam se i dođe do mene i veli “foto, plis! Ustanem se i počnem se oblačit, ona odmahne rukom, nasmije se i veli “fri stajl ok” …mega liberalna gospođa. 🙂

Doček Nove godine, hrpa petardi, divni vatrometi uz plažu, malo viskija, pive, vožnja s motorima uz plažu.

Sve skupa je to puno ispod standarda koji bi nas zadovoljio, jako bazično, minimalizam svega, al to je Burma zato ju valjda tolko i volim – back to basics.

U svakom slučaju….nastavak slijedi….mislim već sutra…krepana sam i duša mi spava.

Dawei

/ Sunčana Pasecky / 2 Comments

Dawei je n jugu Burme, cca 150.000 ljudi.  Udaljen 16 sati vožnje autobusom od Yangona. U pravilu se tu ide zbog obližnjih plaža. Ja sam tu zbog Maungmagan plaže. Ostala sam jedan dan. Al bio je to divan dan!

U Burmi svi vole coffee mix, naš 3 u 1. Teško je dobit neš drugo. A ja baš nikak ne volim taj coffee mix. Nakon cijelonoćne vožnje u busu, naručim crnu kavu. U stilu – molim vas, blek kofi, plis plis. I presimpa ženskica mi dofura coffee mix posipan s mljevenom crnom kavom. Svaka joj čast na trudu 🙂

Kroz par sati sam imala drugi pokušaj. Velim frajeru – blek kofi, mister, plis no kofi miks. Veli on meni – ofkors madam i bring ju blek kofi. Evo ti njega s širokim osmijehom, provirujem u šalicu i zbilja je crna kava unutra. Zahvaljujem mu maksimalno. Spusti šalicu na stol, skužim dva limuna i rub šalice namuljan s šećerom, ko da pijem martini. Smijeh, svih smijehova. I nije ta kava s limunom loša, nisam mogla odoljet da ga ne iscijedim unutra.

U Dawiu je još bila super prodavačica sugar canea s kojom sam se skompala, jele smo skupa njen kikiriki i moje lješnjake. Na kraju nije htjela uzeti lovu za sok. Ostavila sam novce na stolu.

Smotala sam 5 cigareta na ovom “martini kava mjestu” jer je ekipa bila začuđena mojom motalicom.

Naletila sam na šašavi budistički festival – dobila cvijet u kosu i sve kak se spada. Jela sam na klupici kod razroke žene čije je cijelo tijelo bilo namazano tanakom (onim žutim tipičnim za Burmu). Jednu vrstu jela je imala –  zelje, nudli, neka crvena tekućina i krastavci s prstima promiješano.

I to je to, uživala sam u Dawiu,sad gibam na plažu, ne znam bude tam bilo neta il ne. Ak će mi se svidit ostat ću dulje…bum vidla.

Mašem vam i ludi provod za Novu ak se do tad ne javim.

Fotke iz Yangona

/ Sunčana Pasecky / Leave a comment

Ekipa, uploadam ovo dva dana. Nije sve kaj sam htjela – al je, kaj je. I zgreban mi je objektiv pa neke imaju mrlju.

Problemi s punjenjem laptopa, s lošim netom  i tak.

Volim Vas

Yangon

/ Sunčana Pasecky / Leave a comment

Prije svega najveseliji, najdivniji i najfantastičniji Božić svima. Uživajte u papici, borovima, ljudima koje volite i koji ispunjavaju vaša srca s ljubavlju i toplinom. Budite sretni i dobri jedni prema drugima. Ništa nije vječno! Sve se brzo može promijeniti, znate to. Volim vas i šaljem vam velike puse i zagrljaje.

Nikad nisam misla da bi mogla otić u jednu daleku zemlju dva puta – svijet je velik, toliko različitih zemalja me zanima, a gle me sad u Burmi po drugi put.

Kad su mi neki dragi ljudi objašnjavali da postoje ta luda mjesta koja ti se uvuku pod kožu – misla sam da su pomalo šašavi. Nisu! Samo ta draga mjesta izazovu različite osjećaje drugi put. Sve je isto, al mi nismo isti. Promjene nas i mjesta i ljudi. I onda očekujemo taj isti osjećaj –njega nema. Ne može se vratiti. Ludo je to. Naš svijet se zbilja na ludi način brine o nama. Može nas samo učiti. A mi možemo biti slijepi i bauljat okolo il možemo prihvatit tu igru, ludu igru. Sada i ovdje- otvori oči i gledaj kaj te ovaj put želim naučiti. Jel možemo igrat tu igru? Da li smo spremni prihvatiti sve osjećaje koje nam svijet nudi, svu puninu? Ne znam, nisam sigurna.

I tak sam ja nekak očekivala da će život u Burmi bit lakši ljudima koji ovdje žive. Kad sam tu bila prvi put samo sam promatrala i bila oduševljena totalno razlličitim vizualnim podražajima. Ovaj put me totalno oprala ta tuga života. Sve ono na kaj smo mi navikli a ljudi tu nemaju. Tipa…stabilna struja, javna rasvjeta, funkcionalna kanalizacija….sve te stvari kad nedostaju život čine kaotičnim. Ovdje ljudi rade po 12 sati dnevno, imaju godišnji 10 dana u godini, nemaju bolovanje. Čitav centar Yangona se renovira, hrpa građevinskih radova se odvija po gradu – znate s čim oni razbijaju beton na plus 37? Sa onim ogromnim čekićima. Zbilja nije humano. Grozno je to. Ta neka bol i patnja koja je tu toliko prisutna. Ovaj put sam propustila najglavnije sajtove. Nisam htjela ponovno gledat iste stvari.

Prepoznala sam neka lica ovog grada. Malog dečkića koji kuha super čaj na svojih 5 stolova. Jako se srami stranaca i bude mu to bed i tlaka….i onda dođe ta neka ženska, sam mu se nasmije i pokaže na šalice na stolu do. On mi donese taj moji čaj. Zahvalno mi se nasmije kaj ne mora pričat na engleskom. Dogodi se taj totalni prebrik u meni, kad prepoznam mali slatki osmijeh. Dječje veselje, prepoznala sam odmah to mjesto za čaj, al klinca sam prepoznala tek kad se nasmijao. Takve stvari volim. Volim se sjest na sugar cane i pričat s ljudima koji mi ga pripreme. Volim tu toplinu, volim kad mi ljudi pričaju o svojoj djeci, kad me uče burmanski, kad se smiju tome kak ja pričam. Volim to više od svega. Ono kaj ne volim, je gledat kak ljudi žive uz prugu. Beskrajna tuga i jad. Imam tu jednu fotku, al morate zumirat da bi to zbilja vidli. Ne znam kaj se meni tu dogodilo – neš čudno. Oprala me totalna depra nad sudbinama tih ljudi – mi živimo tako lagano, tako lagano i imamo sve te probleme koje ne trebamo imat. Al zbilja je naš život mega laganica. I zato jer je tako lagnan….dozvolite si bit sretni. Budite sretni. Jer imamo svi prokletu sreću da se nismo rodili u Burmi, prokletu sreću da ne živimo uz prugu….prokletu sreću. Ničim zasluženu….kad je neko dijelio karte …. dobili smo same asave. Moramo to iskorisiti.

Volim Vas….šaljem puse i sve kaj mogu poslat. Imam fotke koje ću probat uploadat neznam hoće li mi uspijeti …ak ne nekad kasnije 🙂 Danas idem na jug….u Dawei…..misla sam u Bengalski zaljev na plažu….al tak se dogodilo 🙂 ….plan je da plana nema 🙂

Nazalost nis od fotki….nema šanse da se to uploada….mašem i volim vas

Ta na na na – evo me opet :)

/ Sunčana Pasecky / 5 Comments

Ajooooj, ponovno imam kaj za pisat…znači mega sreća, mali crvići rade i to sve 🙂

Evo me u Kula Lumpuru, na istom mjestu di sam bila skoro prije2 godine.
U super sam stanju – u nedjelju sam se probudila u 9, prvi put legla u ponedjeljak u 17.
Mama i tata su me vozili u Budimpeštu na avion, zbilja nam je bila prava femili idila. A Budimpešta je tak prekrasna, ostali smo jedan dan. Baš sam si bila sretna. Najela sam se pizze i sira za ovih mjesec dana. Čak mi je tata kupil 3 komada sira da ne cvilim ovdje di ga nema. Sad su malo rastopljeni i čekaju u frizideru da se razbudim. Lepo smo se pozdravili i sve pet. Totalna je fora ić negdje sa roditeljima, trebali bi to svi češće radit, tolko ljubavi malo ko može pružit ko oni. Mama i tata hvala vam puno, puno, puno na divnom danu i na svim ostalim danima 🙂
Imam manje stvari nego ikad. Minimalizam je majka 🙂 Bez tenisica, nema tople robe – jedinu topliju majicu sam zaboravila u avionu za Dubaiju 🙂
U avionu, od Budimpešte do mene je sjedil neki mlađi dečko, negdje iz bliskog istoka. Šutil je cijelo vrijeme i kad je avion krenul se pokril s dekom po glavi, tak je bil pokriven, dok se avion nije počel spuštat. Nemoram govorit da mi je u jednom treno prošlo kroz glavu – jel ovo neki terorista. Ha, kaj mediji rade od nas? Nije bil! Kad je u Dubaiju skinul deku s glave smo se počeli razgovarat. Živi u Londonu, pakistanac je i ide u Islamabad, sestrični na svadbu – koja će trajat tjedan dana. Jako kul.
A u Dubaiju, čekanje aviona točno 11 sati. Nije nemoguće, al nije ni lako. Spavanje mi je slabo išlo, zato jer mi je bilo ledeno. Ko da me neko stavil u škrinju. Neprestano sam razmišljala o majicu u avionu. Imala sam i neku platnenu vrećicu koju sam stavila na sebe, dvoje čarape na japankice. Jedne one debele planinarske, koje su se onak fino zguzvale pod japankama – sve znate. Al nije mi bilo baš ni malo toplo. Ne znam dali sam se više tresla od predoziranja s kofeinom ili hladnoće.
U svakom slučaju super su mi susreti svijetova na tak velikim aerodromima. Najjači su mi afrikaneri. Žene zamotane u one najšarenije plahte, krpe, kaj to već je…najšarenija moguća obleka. Jako svečano i ponosno držanje, lagani, ritmični hod. Izgledaju mrak. Muški afrikaneri isto budu zamotani u neš takvo, al malo manje šareno. Najjača su mi bila 3 tipa, srednjih godina, zamotana u neš bijelo, onak malo ispod koljena, dolje su im visile resice…bili su skorz fora. I kužiš po njihovom hodu da ih ove japanke koje imaju na nogama strašno muče i da bi ih najrađe skinuli. Onda, muslimanke u nikabima, koje cupkaju za muževima i navlače klince. U wc-u, skidaju nikabe, bacaju šminku…i ponovno instaliraju ta čuda i odlaze. Poslovnjaci beskrajno ušminkani, kasne, jure i kuckaju po svojim čudima tehnike. Ekipa s bliskog istoka, u uvijek istom stilu – moda naših pradjedova.
Promatrajući sve to iz nekog ligeštula mi je vrijeme u biti brzo prošlo, samo nisam mogla više mislit, čista vegetacija.
Od Dubaija do KL, let nije predug, al svaki put kad tak negdje idem se začudim kolko ta usluga u avionima napreduje, svaki put je to neš vaaauuuu…ima i wifi u avionu, meni nije funkcioniral, al meni nije funkcioniral ni na aerodoromu :).
Jučer kad sam došla u KL, sam dobila poruku da nam se na ovom svijetu pridružila jedna mala princeza, prekrasna vijest. Žicala sam žensku koja me pokupila na stanici podzemne da mi stane u duću . Začudila sam se kad je pristala. Zadnji put je bila u nekakvoj  luđačkoj gužvi …tad nisam imala kaj za jest 24 sata, osim lješnjaka, jer mi nije stigla reć di je u ovoj nigdjezemskoj dućan. U svakom slučaju u vrećici su mi bile 2 pive, jer kolko znam kad nam se neko mali, divan i slatki pridruži na ovom svijetu, to treba zalijat 🙂
Predgrađe Kuala Lumpura, kao Žitnjak. Ništa za vidjet, do navečer sam sama u hostelu.
Sutra lovim avion za Yangoon, i to je to. Znam da ću tek kad tamo izađem iz aerodroma imat osjećaj da sam stigla negdje gdje vrijedi bit. Bit će mi kost na mjestu, osmijeh broj 2. Ludo me zanima kaj se u jednoj takvoj zemlji promijenilo za 2 godine. Još nemam onu pravu atmosferu crvastu, samo laganu naznaku da se neš događa…a kad dođu ti pravi vizualni podražaji…to će biti to. Highlight.
Sutra se ustajem u 4 u jutro 🙂
Šaljem puse, mašem i sve ostalo. Nemojte zaboravit kupit borove i nepretjerujte s pečenjem kolača.

Malo fotkica iz Budimpešte :

Bliži se kraj

/ Sunčana Pasecky / 3 Comments

Ovaj post pišem danima….i kad sam sve lijepo napisala, pripremila fotkice…riknuo je wifi.

Ostala sam u Nanu do kraja…sveukupno sam bila 11 dana. Imala sam ideju da odem u neko super malo selo 50 km od Chiang Raija na neku farmu jagoda. Al nakon prespavanih buseva više nisu imali mjesta za mene. Tak da mi se nije išlo u Chiang Rai na dva dana, bez te farme….jer znam da je cijeli taj dio za ostat minimalno 10 dana.

Ekipa u hostelu je skroz ok, s par ljudi sam se baš dobro kliknula – pivica, klopica, šetnja, mali noćni razgovori.

Bilo je naravno svakvih likova i likica – neki simpa i normalni, neki naporni, neki šutljivi. Al sve u svemu, nije bilo loše. Raznolikost. Obožavam gledat kak se ljudi u hostelu izmjenjuju, a s tim i energija i atmosfera….neki sa sobom donesu šleper pozitive, neki šleper negative, neki šleper dosade, a neki nezainteresiranosti…i kad odu, ode ta energija i dođe nova….zanimljivo skroz.

Nakon chilla vrijeme je za akciju – čak i za usporene 😉

Nas nekoliko smo dva dana rentali motore, pa smo se vozikali okolo.

Motor rentaš za 50 kuna cijeli dan, a benzin za 200 km te košta točno 10 kuna. Već sam si jednom obećala da ću naučit vozit do sljedećeg puta – nisam to napravila. E sad bome budem 🙂 ….ovak mi je glupo jer uvijek moram ko neka jadna mala ženskica žicat….ej mogu s tobom ….. il neka takva debilna spika.

U svakom slučaju, jedan dan smo otišli do jednog slapa tu blizu….cca 60 kilometara odavde. Kad je bilo vrijeme ručka smo stali u nekoj prčvarnici ….kao klopica. Gledam oko sebe i vidim niz raznih malih zastavica….sve kao neke smiješne nevjerojatne zemlje….i ono hrvatska i bosanska zastava – nemoj me zajebavat.

Prije par dana sam se naravno probudila iza 10…..jer se nemrem ranije izvuć iz kreveta….smiksam si kavu….uzmem banane i neku rižu od večere…dođem na terasu i kao…bla bla bla….kaj bumo danas radili….a tu kao u blizini postoji nekakav tradicionalni način rađenja soli. Vidla sam na razglednicama i izgleda mi brutalno “old skul” …..i neko veli….možda ta sol…..oko 11 smo krenuli….cca 200km….a mrak pada u 18h.

Cesta je – Bože me sačuvaj….zavoj na zavoju….i gore dole….za ispizdit….stvar koja me fascinira tu je da su promijenili kulturu koju uzgajaju, rižina polja su formirana na tipičan način…. stepeničasto….i sada na svim tim rižinim poljima raste kukuruz….kaj je tolko nevjerojatno za vidit….baš onak….daj me nemoj….vi tu jedete rižu za doručak, ručak i večeru….kog vraga sadite kukuruz!?!?

Selo sa soli je prekrasno. Prava idila. Tu sol radi jedna obitelj….znači doslovno dođeš u njihovo dvorište i kuću. Imaju nešto ko kod nas bunar i iz njega vade sol pomiješanu s vodom. Onda u kući imaju ložište, iznad kojeg stave u košaru tu smjesu iz bunara i čista sol pada dolje u posudu. Izgleda tolko logično, al tolko primitivno, da čovjek ne može vjerovat da to vidi.

Nakon toga smo napravili krug do Nana, vozili smo se kroz prastaru šumu….piše i na cesti tabla “ancient forest” ….kak to zgleda….divno, divno, očekuješ patuljke i šumske vile. Prekrasno! Ostala sam bez daha. Na žalost fotke to nikak ne mogu dočarat, pa ih neću ni stavljat.

Na povratku smo prošli kroz još neki gradić veličine Nana, naravno imali su neki sajam, stali smo … prejeli se raznih pizdarija. Uzela sam neko povrće ko na štapiću i bilo je tolko začinjeno, suze su mi počele teći. Onda me pozvala neka ženskica na svoji štand, imala je neke male sitničice zamotane u bananino lišće – i kao jedi ovo, jedi ovo….dala mi je valjda 6 tih malih stvarčica…..jako fino.

Došli smo nazad po mraku i smrzli smo se skroz. Al nema veze.

I prekjučer navečer, prvi put u Tajlandu – sam bila vani. O sweet Jesus, kaj je to….kaos! Kao neki šoping centar i onda ima oko 10 lokala i čuješ istovremeno muziku iz svih lokala. Mladi Tajlanđani piju ko ludi i onda se ruše, ne mogu hodat. Kak to obično bude, skupilo se nekoliko grupica stranaca…i neko je znao di je neki disko, koji radi čak do 2 u jutro. Daj zamislite….disko pa radi do 2. I naravno, cijeli prizor je još apsurdniji, muzika je još veći trash, svaku pjesmu pjeva drugi pjevač, al nisu karaoke u pitanju – koje oni tu obožavaju. Prepresmiješno. I da, zbilja se “disko” zatvara u 2. Smijeh!

Valjda od silnog spavanja – imam neki problem, zadnje dvije noći ne mogu spavat – totalna insomnija. I kaj je najjače, nakon 2 neprospavane noći…sam išla na noćni bus za Bangkok – 10 sati drndanja, jedina strankinja u busu, jer ne uzimam ni VIP buseve, ni first class, ni ništa tome slično – nego najveći mogući trash.

Crknuta sam! Mislim da mi mozak ne radi uopće….sve prazno!

Roknula sam dvije kave, pojela neke noodliće na placu, kupila si neko voće …istuširala se…i sad sam spremna …ne znam za kaj….trebala bi u šoping.

I tak….mašem vam jako i šaljem usijane pusice iz prevrućeg Bangkoka!

Fotkice – prek dana je svijetlo jednostavno prejako i hrpa slika je koma..tak da sam ono kaj je donekle ok!

Nastavak u Nanu :)

/ Sunčana Pasecky / 4 Comments

Nisam otišla iz Nana. Ostajem do petka….onda možda, samo možda Chiang Rai….a možda ostanem tu do kraja.

Nemam trenutno baš nikakvu potrebu i želju da idem negdje drugdje.

U Nanu postoji super jutarnji i večernji plac di se prodaje hrana. Pravi se gušt prije večere prošetat po placu i kupit klopicu.

Možete kupit napravljene juhe, čušpajze…i onda vam ih stave u plastičnu vrećicu. Prodaju pečene patke, kokoši, svinjetinu, svježe povrće i voće, rižu….sve, sve kaj možete zamislit. Tajlanđani u većini slučajeva ne kuhaju doma i kupuju klopu vani.

U pravilu kupim neko voće – obično banane i nešto kaj mi se sviđa. Ima puno papaje – al papaju nikak ne volim, ima mi okus po povraćotini.

Hrana koja mi je najdraža su male stvarčice zamotane u lišće banane – uvijek je malo rizično, jer u biti ne znaš kaj je unutra. Jučer sam si kupila ribu u nekom super začinjenom sosu tak zamotanu u bananino lišće. Na štandu su već složeni paketi, tak da ne možeš vidit kaj je unutra. Pitaš….na tajlandskom naravno i onda ak te razumiju…..ok….neki put fulaš. Znači jučer sam večerala tu začinjenju ribu, jedan komad normalne ribe, jednu plastičnu vrećicu riže i još jedan paketić u banana lišću, ko desert, riža sa bananom. Hostel ima prekrasnu terasu na krovu s pogledom, pa si još kupim pivu u dućanu i to je to.

U Nanu je specijalitet riža u bambusovom štapu. Može se kupit na jednom mjestu u Nanu. Pripremaju ju na sljedeći način: Odrežu štapove bambusa ….dugačke tak 30 do 40 cm, stave unutra rižu i još dodaju taro (nešto slično ko naš krumpir) ili jaje ili banane il tak nekaj. Onda zapale vatru i u žar zabodu bambusove štapove sa tim svim unutra. I onda se to kao kuha/peče i to je ta famozna riža.

Ima i nekih specijalnih lokala ….di služe samo par jela al su super fina. Uglavnom engleski nigdje ne prolazi. Mora biti tajlandski, al onda u pravilu vaš naglasak nije ok – i ak malo jedno slovo drukčije naglasite onda vas ne kuže il je značenje skroz drugačije. Neki put pogodiš, neki put ne.

Vlasnica hostela je mlada Tajlanđanka, oženjena za Nizozemca i imaju jako slatku bebicu staru 4 mjeseca – koja se zove Bo. 🙂 U svakom slučaju, njegova mama je jako bolesna i trebaju ić u Nizozemsku, al ne mogu nać nikog da radi u hostelu dok ih nema – da imam više vremena i da sam naletila na ovakvo mjestu u proljeće – ne bi oklijevala ni minute. Ostala bi tu radit ziher. Baš me zanima kak je to kad imaš tak neki poslić u Tajlandu…sve je neka laganica i bez pritiska. Nevjerojatno je kak je taj par uspio stvorit super atmosferu u svom hosteliću. Prava umjetnost.

Jako jako jako vam mašem iz opuštenog Nana i predlažem ga svima ko najmirniju destinaciju.  Nan je izvan svih ruta … u biti je na putu za prelazak u Laos, al većina ide na sjeverniju ili južniju granicu.

Nothing at all – Nan

/ Sunčana Pasecky / 4 Comments

U Nanu sam već 5 dana….danas sam trebala otići….probudila sam se u 9 sati….istuširala, kava i uz kavu velim da idem u Chiang Rai….i veli mi lik, bus ti je otišao u 9 sati. Pitam ga, kad je sljedeći bus – nema ga. Ta na na na…..Nan još jedan dan.

Kaj se događa u Nanu – ništa! Al ljudi moji apsolutno ništa – a ja sam se zalijepila za njega. U biti se tu skroz dobro osjećam, ništa se ne događa, nemam baš nikakve lude priče ….ništa …ništa….al sviđa mi se atmosfera.

Bio je neki festival za vikend, muzika, tepisi na podu i onda se svi okupe kad padne mrak, kupe hranu na placu i jedu. Muzika je jako glasna.
U Nanu postoji i prekrasna Pagoda s freskama.

Zbog festivala sam mijenjala smještaj točno tri puta. Nevjerojatno, turista ima sve ukupno možda 10, ali su Tajlanđani iz svih strana navalili tu.

Najbolja stvar u Nanu je masaža. Ima jedna starija gospođa, engleski nula bodova. Prvi put sam došla i skroz me je oduševila. Inače, kažu da nema smisla uzimati masažu od jednog sata – jer ti tijelo ne “proradi” – tak da sam ja uzela 2 sata. I ona zbilja skuži tvoje tijelo za 15 minuta, krene od nogu i onda ide prema gore. Genijalno – razvali te skroz. Bila sam dva dana i treći put mi je uz pomoć unuka prevela da su mi ramena i vrat u komi i da mi klasična tajlandska masaža ne može pomoći. I rekla mi je da postoji nešto rigidnije kaj mi može pomoć, al ona ne zna jel ja to hoću. Pokazala mi je kak to poslije izgleda. Izgleda brutalno. U svakom slučaju trljala mi je vrat i ramena s nekim kamenom ili gumom, ne znam kaj je to bilo. Trlja tam di su ti neke nakupine. I onda to u suštini poplavi, imate podljeve. U biti, izgledam ko žrtva silovanja. I kad ti podljevi prođu to se treba razgradi i onda si ok. Uopće ne boli.

Totalna laganica u Nanu….al ak ću ikad dolazit u Tajland, opet, a hoću – doći ću u Nan zbog kraljice masaže. I ak itko ide u Tajland, odite u Nan, na masažu. Najbolja u svemiru.

Nemam pojma – sutra se možda pomaknem iz Nana – nakon 6 dana. Ak ne zaspim jer si ne želim navijat sat. Ak opet propustim bus ću već odlučit kaj ću. Al sat mi nebu zvonil 🙂

Velika velika pusica