Zemlja nije ravna ploča

Nisam se uspjela poravnavati sa svojim stvarnim pozicijama.

U subotu predvečer sam ugledala super poznate brege i troje šašavaca kak se glupiraju kod ultimativno najljepše table “Jastrebarsko”! Čista divotica.

U međuvremenu sam si na papir nabacila i neku statistiku.

58 dana me nije bilo doma. Rado bi da mogu reći da sam 58 dana bila na bicu, al nisam. U mojem svemiru to nije moguće. 58 dana u društvu bicikla nije nekaj ekstra. Al meni je jako ekstra, jer nikad nisam bila dulje.

Prešla sam oko 2000 km na bicikliću. Nisam koristila neke aplikacije da mi mjere kilometre pa ne znam točno. Lutala sam, vraćala se, kružila, svašta. 2000 km je totalno realna i lijepo okrugla brojka.

Kad se to ubaci u kalkulator, ispadne 34 km dnevno. Očito nisam jurilica.

Na tom putu sam se u autu prepeljala samo 30 km s Aldom. A bicikl i ja smo se jaaaakooo puno prevažali na trajektima.

Minimalni dnevni put mi je bio 5 km. Za ozbač sam vuru vremena pakirala stvari, da bi se prepeljala 5km.

Maksimalni pomak u jednom danu je bio 145 km, od Starigrada do Selca.

Najviša ulovljena visina mi je bila 1017 metara. U jednom danu mi je najviša visina bila 880 metara na Gornjem Jelenju.

Nulu sam ulovila puno puta.

58 dana nekog drugog životnog ritma. Puno posla i zadataka, al bez stvarnih i ozbiljnih obaveza. Drukčije od svega. Vozilo sklono kvarovima koje se pokreće snagom tijela, stvari za koje si ziher da ti trebaju, vremenski uvjeti, promet, ceste, jako urbanizirani predjeli, pustare, vrećica hrane, voda, cucki, zmije….i moje misli…

Po prirodi sam optimistična, lako se oduševljavam, bla bla bla….dječje i nezrele postavke i sve to, al ovih 58 dana mi je trenutno baš najbolja stvar svih vremena.

Neki put mi je bilo teško.

Nisam baš bila spremna i nisam blagog pojma imala kaj bu to sve bilo. Znala sam da ću biti dugo na biciklu, al nisam računala na čak 58 dana. Računala sam na nekih 30. No, zaigrala sam se! I trebala mi je baš takva igra.

Otišla sam voziti fizički nespremna. Jedino kaj sam zbilja znala je da je dan dovoljno dug i da je moja glava jaka za takve stvari.  To je vjerojatno jedina stvar s kojom sam na čisto sama sa sobom – glava s voljom, to možemo!

Naravno svaki dan mi se događalo puno toga. Imala sam hrpetine nesuvislih misli, vodila sam lude razgovore sama sa sobom. Neki put sam glasno psovala, neki put pjevala, a najčešće je po meni padala kiša vlastitog znoja. Jednom sam, nakon odguslane četri brutalno postavljenje okomice koje vode u neko nezanimljivo selo, sjela na pločnik i plakala ko malo dijete. Bila sam uvjerena da taj breg inače nije tu, nego se sad stvorio samo da me zajebava. Nadala sam se da će nestati ako ga ne gledam i samo plačem. Okomica naravno nije nestala, a ja sam sam tu večer htjela biti na trajektu za Zadar i svakako sam ju morala pregaziti. Pitala sam se kak sam to jučer odvalila Apenine i idem prema Anconi koja je na nuli, a cijeli dan se vozim po tim brdima za koja ih je sram raditi one table 30% uspona. Takve table sam tak i tak vidla samo do 14%…a za više od toga očito se ne postavljaju. Bila sam izbezumljena, no nakon potoka suza ipak sam nastavila guslat!

Vraćala sam se s brda, mijenjala putanje, premišljala se, odustajala, odlazila na neke “bolje” ceste koje su odjednom bile zabranjene za bicikle pa sam se ponovno vraćala na suluda brda…

I sve to. Znate kad je moja opterećenost s brdima prestala? Pred sam kraj. Na jadranskoj magistrali. Magistrala mi je jako mirišala na pohance na haubi, kretanje na more u četri u jutro i sve dječje uspomene. Čak sam stala u nekim smiješnim mjestima koja se zovu „razbijena koljena“.

Zbilja sam bila uvjerena da je to predivna i najravnija cesta – ko da se vozim po Slavoniji. Tak sam si ja to zamišljala. Ono, uz more je pa skoro po nuli! Je vraga, iza Karlobaga magistrala nije ravna. I napokon mi je sinulo– Zemlja nije ravna ploča!

Shvatila sam konačno – da, da, ima brda. Prestani razmišljat o tome, sjeti se kaj je Velja rekal – samo vozi!

Skoro sam dva mjeseca intenzivno radila na masi. Bez gutanja ikakvih bolesnih šejkova natukla sam tri kile čiste mišićne mase! Tak da kad kažem da sam jaka – fakat sam jaka! Veliko je pitanje kolko će ta snaga potrajati.

Na biciklu smo baš jako izloženi različitim ljudskim interakcijama u kojima beskrajno uživam. Susretala sam prekrasne, komunikativne i otvorene ljude, ali bome i teške primitivce.

U Italiji sam jako brzo skužila da mogu bilo koga pitati sve kaj me zanima. Moje postojanje, jadan talijanski i smiješna pitanja nisu izazivala primitivne i seljaste reakcije. U Hrvatskoj takva pitanja ne bi postavila ni u kom slučaju. Radije bi se prepeljala prek Malog Alana!  Vožnja od Zadra do Jaske – nebi više, hvala lepa. Jako je lepo, al lepo neki put nije dosta. Lijepa priroda i primitivci koji bez imalo bazične pristojnosti iskaču iz svakog grma. Kad sam sjela na bic u Zadru, stisla sam play na seljaštvo i nisam ga ugasila do Jaske! Bilo je tu svega,- žvakaćih guma bačenih u kosu, brutalno brzih i nekulturnih jurilica, nesuvislih rasprava s policajcima, napinjača i napasnika svake vrste!

U Hrvatskoj mi je najzabavnije bilo na putu od od Knina do Metkovića. Na Sardiniji je bilo definitivno najzanimljivije od Cagliarija do Nuora, a u Italiji od Chivitavecchie do San Severino Marche. Priroda je posvuda prekrasna. Često mi se događalo da zastanem, držim bicikl i totalno hipnotizirano upijam ljepotu.

I za kraj, teglila sam 30 kg stvari. Neke od njih mi nisu zatrebale, npr. zračnice. Trebale ili ne, one su obavezne! No, ono kaj je apsolutno jedino važno imati je hrana i voda. Sve ostalo olakšava putovanje, ali nije nužno. Recimo nekaj kaj mi nikako nije trebalo je lokot za natovaren bicikl. Čak i sa svojim laganim PTSP-om od gubitka bitnih stvari, nisam zaključivala bicikl. Ne treba sumnjati da je ovaj put bicikl bio jedina stvar za koju mi je bilo zbilja važno da ju netko ne ukrade!

I kak me puno ljudi pitalo – bez čeg si ostala ovaj put? – Svečano izjavljujem, vratila sam se sa svim stvarima.

Putovanje biciklom je iznimno iskustvo. To nije samo put, nije samo priroda, nisu samo ljudi, nije samo tijelo, nije samo sport, nije samo pokret. A i nije bit u tome da tvoji kvadricepci natežu tebe i tvoje stvari po nekim divljim cestama i pokazuju ti svijet koji nikad ranije nisi vidio! Više je od toga, nekako je sve. Sve meni bitno je u tom pokretu…Imam još neke priče na koje ću se vratiti kad uhvatim volje i vremena. Neka su mjesta ostavila jak dojam na mene…

Cmokec

 

 

Duša Sardinije

Sardinija je prepuna legendi, skrivenih istina, tajnovitog života i mistike. Sardinija će vas skužiti i pokazat će vam se licem koje tražite i koje je za vas savršeno. Promjenjiva. Zanimljiva.

Sardinija je otok kontrasta – od najluksuznije Smaragdne obale, preko napuštenih sela sa samo jednim stanovnikom u unutrašnjosti, do velikih gradova kao što je Cagliari. To je zemlja pastira i elite. Zemlja devijantnih Berlusconijevih zabava, zemlja vila i divova, zemlja Nuragija, zemlja bajki…vaših bajki, kakve god one bile!

Ako tražite bajku – otiđite na Sardiniju! Prepuna ih je!

Sardinija se često opisuje kao kontinent! Ne zbog veličine, nego zbog posebnosti. Dok sam se vozikala po njoj dobila sam baš takav dojam.

Vale je u velikoj brizi za moje zdravstveno stanje. Javlja mi kako su ona, Gabi i Luisa planirale u Muzej vulkanskog stakla, al dolaze u Mamujadu jer je tamo karneval i ja sam blizu pa se vidimo – juuuuupiiiii!

Vale je prava Sardinijska vila!

U subotu sam krenula iz Oliene prema Mamujadi, prošla kroz Orgosolo, spustila se do grada i uživala u slavnim muralima. Uskoro sam zagrlila Vale, Gabi i Luisu! Što može biti lijepše!? To subotnje popodne mi više nije bilo mučno. Ako mi je i bilo, nisam primjećivala.

Već poznati zvuk Sardinije me svojom meditativnom magijom izliječio. Zvuk zvona!

Mamujada je malo selo u srcu Babagie, izolirane pokrajine visokih brda i pastira.

Mamuthones i Issohadores su glavni simboli Mamujade. Jeste li čuli za njih? Stanovnici Mamujade jako dobro znaju za naše Zvončare! Mamujada je i karneval. Neobičan, mističan karneval star 2000 godina. Mamuthonesi postoje otkako je i Mamujade. Ne postoje prvi Mamuthonesi, ne zna im se porijeklo. Oduvijek su dio tradicije ovog čarobnog planinskog kraja.

Tko su Mamuthones i Issohadores?

Nitko. Ne postoje. Oni su prebrazba! Nisu ljudi. Kada muškarci stave na lice drvenu, crnu, umjetnički ručno izrađenu masku oni više nisu ljudi – oni su postali Mamuthonesi!

Nestvarni su. Magični. Snažni! Preobrazba… Kada stave na leđa splet od 30 kila teških zvona i obuku tamne ovčje kožuhe, prestaju biti ljudi. Kada glave umotaju u ženske marame, više nisu ljudi! Nisu muškarci, nisu žene….Mamuthonesi, 2000 godina….iskonska sila, snaga! Kolektivna duša stare Sardinije. Svake godine drvene maske brišu crte lica muškaraca Mamujade!

Na Sv. Antonija, u veljači, prvi puta svake godine počinje veliki karneval….plesna povorka Mamuthonesa i Issohadoresa! Prvi i najveći. Nakon Sv. Antonija zastrašujući Mamuthonesi i veseli rasplesani Issohadoresi povremeno kroz godinu zauzmu ulice Mamujade. Takva je ovdje tradicija od samih početaka civilizacije.

Issohadoresi, obučeni u crveno, počinju povorku. Njihov korak je lagan. Plesan. Mamuthonesi “plešu” kako im diktiraju Issohadoresi, teškim ritmičnim korakom, ispod teških zvona…

Vječna izmjena zime i proljeća, osvajača Sardinije i iskonskih Sarda. Vječni ples života i smrti. Sve je to simbolično utkano u ovu mističnu tradiciju Mamujade!

A možda i nije …možda je to samo još jedna obična karnevalska povorka? Jedan od stotine tradicijskih karnevala na Mediteranu? I možda u tom nema magije! Možda je to samo uobičajen način na koji se slavi dolazak proljeća. Možda nema stotine pastirskih sudbina brdovite Babagie satkanih u ovu tradiciju? I nije li za stanovnike Mamujade bolje da se samo bave proizvodnjom vina, jer su u tome odlični! U vinu je njihova budućnost. Ali stanovnike Mamujade je nemoguće razdvojiti od njihovih predaka….dijele istu sudbinu, isti identitet.

Povijest ove tradicije je obavijena tajnom. Čula sam razne varijante. Interpretacija je subjektivna jer Mamuthones i Issohadores mogu predstavljati sve! Život jednog malog sela, život velikog grada, život pokrajine pastira i život cijele Sardinije. Život svakog putnika koji ovdje navrati. Univerzalnu borbu i patnju, ples koji diktira netko drugi! Crno i bijelo. Lagano i teško.

“Mi nismo ljudi, mi smo Mamuthonesi”!

Tko su oni? Ono što želiš vidjeti u ovoj bezvremenskoj tradiciji…

 

 

Viva il Giro

Ovo sve nije nikako u skladu s mojom trenutnom lokacijom. Za pisat i uploadat mi treba inspiracija, vrijeme i wifi, a tog nema uvijek. U subotu na večer sam ulovila brod iz Olbije i u nedjelju ujutro sam bila u Chivitavecchiji. Plan mi je bio naravno izguslat do Ancone i za četri dana i ulovit trajekt za Zadar. Al k vragu, na bicu je sva ta priroda, divan spori pokret…a Italija je mali vražićak koji čuči na ramenu i šapće “uspori, zaboravi na ego….uživaj…ne moraš izgazit biciklom do nikam….daj vidi kak sam jako fora ….”. To se događa dulje od mjesec dana. Rado bi da to možda nije baš tak…da i najmanje selo meni nije ultimativna guba i najzanimljivija stvar svih vremena….rado bi da se oduševljavam manje. Eeee, al nema tome pomoći. Svaki dan mi je najbolji ikad i svaka glupost je najzanimljivija stvar svih vremena. Tak da za Italiju bi meni trebale dvije godine….a nije da sam super fan kulture, tradicije, povijesti…da znam bilo kaj o ičemu…al ono kaj vidim je mom srčeku baš onak…ultimativno veselje. Zato evo me u Bagnaia….i nemrem si pomoć! Ostat ću i sutra! A nije da sam to malo mjestašce ubacila u google. Nije da me baš zanimalo kaj tu ima….al kad je već to sve tu…

Al stala sam negdje na sredini Sardinije, u meni najljepšoj Ogliastri….ajmo tamo….

Kak je to guslat bicikl neš dulje od mjesec dana? Osim kaj se bic kvari? Kaj još?

Zaista sam sretna da sam na bicu! Uživam u svemu lijepom, manje lijepom, običnom i neobičnom, svakodnevnom i jedinstvenom…baš u svemu,- taj me pokret veseli jako, najjače!

Al ima tih trenutaka kad se pitam – jel zbilja? Fakat?

Došla sam u Cagliari, Paola, Valentinina mama me pita:

– Kud planiraš dalje?

– Do Olbije.

Do Olbije?

– Pa da, htjela bi do Olbije.

Zbilja? Do Olbije biciklom? 

– Mislim da bi to moglo biti zanimljivo!

– Zanimjivo je, al do Olbije misliš doći na biciklu?

Pa da. Došla sam do Cagliarija biciklom i brodovima, pa se nadam da mogu i  do Olbije?

Ajoj!

Svi obično smatramo da su naša brda najgora. I ja mislim da je Plešivica ultimativno brdo. I vjerojatno nebi išla na Plešivicu s biciklom, ne da mi se to, jer točno znam kolko je gadno. Al zbilja, ak sam iz Jaske došla do Cagliarija, pa valjda mogu i do te Olbije. Zrokala sam oko 1000 km do Cagliarija! Pa mogu još i sitnih 290 km.

No, svi su slično reagirali na moju ideju. Osim Vale – koja je svima uporno ponavljala kako sam došla iz Zagreba biciklom.

Jesam li se možda dobro informirala o toj cesti do Olbije? – A ne, nisam. Čini mi se da mogu sve i uopće nemam ideju koji vrag je ta Sardinija,-taj otok!

I treba li reći da sam ja mega fan sunca, vrućine i temperatura preko 30? Volim se pajsat na suncu. Obožavam ljeto! Ne volim obuću i ne volim zimsku robu i zimi mi fali sunce za sreću. Volim i kad je preko 40. Samo prži!

Tak sam mirno vozila u uvjerenju kak volim sunce i kak definitivno nikakva Olbija nije moj problem…

Jel možete pretpostaviti kolko se to sve krivim pokazalo?

Ultra krivim!

Cardedu je na moru. Poslje Cardedu je moj cilj kamp Sosta Silana!

I to je sve kaj ja znam, jebi ga, jer pomalo volim živjeti u informativnoj blokadi.

Dobivam poruku na mobitel – Pa to ti je na 1000 metara!

Mislim si – kaj sad, sve mi se mora pokvariti?

I kao da ne znam kaj je to 1000 metara. Znam!

I tak, od Cardedu se vozim po poznatom biciklističkom putu Giro d’ Italia, sve je okićeno razno raznim biciklima, fino, šareno, veselo. Pjevušim si, sretna sam, divotica. Giro! Giro d’ Italia – Amore Infinito!

Evo table Bauneji – 8km. Vozim se uz more. Nadmorska visina – malo iznad nule. Mislim si -milina, začas sam tam i roknem do tog kampa! Jel treba reći da je Bauneji na 480m? Jel to uopće potrebno? Kad bi rekla da sam ispustila dušu to bi bilo kao da kažem da sam otfurala krug oko Svetojane! Krepala sam! 480 metara nije nekaj ultra, al 480 metara uspona na 8 kilometara s 30 kila prtljage, na podnevnoj sunjari je gadno! Jako je gadno. Neopisivo gadno! Došla sam do Bauneja, prva birtija je bila moja naručila sam kavu i pola litre mineralne. Mislila sam si ok, sad je još 30km do tog kampa i on je na tih 1000 kak mi je rečeno! To valjda nije tolko gadno. Mogu ja to, jer – mogu sve! Drek. Nakon pola sata sam na brzinu zaključila – ko te šljivi, idem si nać neko mjesto za spavanje.

Slijedeći dan sam se u jutro razvlačila. Bilo je oko dva kad sam krenula. Pržiona počne u deset. Znate li kolko je asfalt ugrijan u dva popodne? Na Sardinijskim cestama nema hlada. Ne postoji. Samo pržiona.

Uporno pratim temperature na mobu, ne diže se iznad 25, a ja imam osjećaj da je 50. Počela sam hejtat Sardinijskih 25! Koji mi je vrag?

Tih preostalih 520 je bilo puno normalnije, bilo je teško al teško ko nekaj kaj mogu. Nekih 520 di ne umirem. Nekih 520 razvučenih na 30 km. Nekaj malo normalnije, ne neka luda Sardinijska cesta na kojoj ovce pasu pod ručnom. Kao normalno.

Kamp je na samom prijevoju Genna Silana. Kad sam sam ga ugledala, znala sam da je zveknuto tih 1000m. Osobni rekord! Krepana, znojava, smrdljiva al evo me tu! Nije me hitna skupljala! Suzice su mi lagano potekle od uzbuđenja. Nikad nisam ni pomislila da bi na bicu tak nekaj mogla odvaliti, ne s 30 kila tereta. Oko kampa nema ničeg! Super njente. Moj šator na osami.

Kak ja imam te stravične i neizdržive udare gladi, obično na bicu vozim otprilike kilu paradajza, kilu kruha, pola kile sira, neke namaze i gluposti. A naravno….nisam ipak tak prečesto gladna i to obilje je nemoguće pojest u nekom normalnom roku. Istuširam se i otvaram magičnu vrećicu. A u vrećici pljesnivi sir, vrući kruh i lagano kuhani paradajz! Super, ne kužim kak, jer sam to sve jučer jela i bilo je relativno normalno. E, a sad u mojoj glavi je izbor ovaj – umrijet ću od gladi il ću to pojest! Naravnno da sam pojela i pojela sam puuuunoooo!

Slijedeći dan u početku rokam neki brutalni spust. Ponosno umišljam kak sam jebeno jaka jer mogu jest sva ta sranja i biti skroz ok. Najjača sam si! Mogu rokat hmelj i nikotin, jest pljesnivi sir i furat 30kg na bicu! Još mogu odrapiti prijevoj od 1000 metara. Superžena!

Jesam vraga.

Oko 1 popodne sam bila u Dorgaliju i krenula sam prema Orgosolu. Orgosolo je nekad bio poznat po otimačinama na Sardiniji, neka vrsta mafije iz Sardinije je otimala ljude i tražila otkupninu. To se više ne događa. Grad je danas poznat po fantastičnim muralima. Pun je socijalno i politički angažiranih slika na ulicama. Ultimativna stvar! I mene to jako zanima.

Usred maštanja o umjetninama Orgosola, iznenada mi postaje mučno – nemoj reć?! Usta su mi odjednom potpuno suha, vrti mi se, povraća mi se…. Želim se leć na cestu i boli me briga za sva ona moja pravila.

Staje mi neka ženska, otvara prozor:

– Kud ideš?

– U Orgosolo.

– Idem i ja, ajde stavi bicikl u auto i otpeljam te.

– Al moj bic ne stane u tvoj auto.

– Misliš?

– Ne stane ziher.

– Ajde, onda se vozim iza tebe, izgledaš ko da ćeš se svaki čas srušit.

Objašnjavam joj da se vjerojatno neću srušiti i nek samo ona ide i da ćemo se možda sresti u Orgosolu.

Pitam se, kak to točno izgledam kad mi je neko stao i ponudio da će me otpeljat….mora da strašno? Tak se i osjećam. Naginjem glavu s bica i čekam kad ću se zbljuvat. Došla sam u Olienu, u prvoj gostioni sam naručila pola litre vode i koka kolu da spali sva sranja u mom želucu.

Moš si mislit!

Ok, ne mogu mrdnut dalje, nikakav Ogrosolo.

Ostala sam u Olieni dva dana! Dijagnosticirala sam si kombinaciju dehidracije i trovanja.

Nisam superžena, ne mogu jest pljesniv sir i ne mogu se uvjeravat da pijem tri litre vode dnevno kad je istina da pijem samo litru. Počela sam soliti i šećeriti vodu i molit Boga da ne bude rigoletto negdje po ulici. Jel mogu biti manje super?

Od tada je prošlo 10 dana. Sad sam skroz dobro. Al tjedan dana nisam mogla vozit više od 40km na dan. Ful mi je bilo teško – povraćalo mi se baš stalno!

Tak je to na bicu.

Neki put malo zabriješ da si super – al put te odmah spusti na zemlju. Ne, nisi super. Nemreš biti super. Tres! Pokazat ću ti kak nisi.

Isto tak postoje sve te druge stvari. Postoji hrpa stvari još – natežeš 30 kg na bicu tjednima i misliš si – bit ću u vrhunskoj kondi, jaka skroz i sve to. Imat ću ubojica liniju. Al nećeš. Osim ak živiš od zraka.

Stat ćeš na plaži.. Jer ćeš zabrijati da si zaslužila…

Nisi zaslužila, jer ne radiš niš posebno korisno, niš ne stvaraš, samo se znojiš i vrtiš pedale.

Al ćeš se počastiti sa dva dana plaže. Otići ćeš u kupaonu istuširati se i obući badić i ideš na plažu ubiti sa tim svojim mišićavim nogama!

Nakon tuša skužiš da postoje nekakva ogledala ispred i iza…vidiš svoja leđa i odvališ se smijat. Leđa govore sve! Baš sve i više od svega…baš precizno i točno govore kak je to vozit bicikl….između ostalog, jako smiješno!

Jel to sve? Nije i ne može biti.

Izgleda da je ljudski biti glup i raditi ono kaj nas veseli bez puno razmišljanja o posljedicama….jer smo svi isti …na neke svoje posebne načine.

Svi imamo svoje “bauštela” tonove po leđima. Nepromijenjivo smo takvi.

Kad zabrijemo da smo najjači, glavni, pametni, fantastični, ovakvi, onakvi– svemir će nam pokazati jedan svoj tres, jedan super spust Jer je takva igra, igra života, ona koju volimo i zbog koje smo tu…s bicom il bez njega. Da nas slučajno ego ne lupi u glavu….pogledajte si leđa…prije nego idete sa svojim ultra mišićavim nogama ubijat po plaži!

Gairo Vecchio

Subota je, prošla je ponoć. Sutra odlazim prema Muraveri. Vale, Gabi i ja se nakon 5 dana uživancije pozdravljamo. Imam vjerojatno najišaranije karte Sardinije, ali Vale brije da nemam pojma kaj još treba vidjeti. Valentinina sestra, Laura i prijatelj Paolo su rendžeri i savršeni su izvori informacija.

Ali u dva u jutro Vale brije da ja nemam pojma! Vale se razigrava.

Nadmašuje samu sebe kad mi predlaže da odem u Rebeccu jer tamo živi jedan čovjek! Ponekad zna biti više ljudi pa sumnja da ću znat ko je taj jedan, al je definitivno samo jedan u gradu!

Bolje je da idem u totalno kontra smjeru od svoje prvotne ideje jer mene ne zanimaju Berlusconijeve vile, Smaragdna obala i to sve….više me zanimaju ova sela s jednim stanovnikom. U biti nemam pojma zaš bilo kud idem kad mi je Žumberak pod nosom.

U tri sata u jutro ležimo na krevetima, pogašena su svijetla, već smo si poželjele laku noć. Ali Vale je inspirirana. Ima zatvorene oči, desnu ruku dignutu u zrak, skupljene prste – sve znate.

-Sunči, moraš ić u Gairo! Imaš dva Gaira, stari i novi! 1956. godine je stari Gairo napušten……

Vale me tolko nasmijava da ju ne mogu pozorno slušat, trudim se ublažiti glasan hihot.

-Kaj je smiješno? Pa, to nije smiješno!

-Naravno da nije, tužna je priča o Gairu, al kad bi te sad imala snage posnimit, pišala bi!

Vale se počinje smijati! Al,  da ne zaboravim do sutra – na mobitel mi stižu linkovi.

Zaboravljam Gairo! Opterećena sam Aldom, lancem, šampanjcem, minestrone juhom…

Vozim prema Lauri u Cardedu! Vale i Laura su me upozorile na ogroman uspon  prije Cardedu!  Muka mi je od brda!  No na vrhu evo lijeka za “brdo depresiju” – znak za Gairo! Vidim u mislima Vale i čujem njenu Gairo priču… Spuštam se niz brdo, krajolik je prekrasan i umirem od smijeha.

Dolazim do Laure pa zajedno  dodatno šaramo po mojoj razvaljenoj karti.  Pričamo, pokazuje mi plaže. Odlazimo u Arbatax! Idemo na večeru.  U restoranu je prekrasna slika na zidu. Pitam od kud je ta slika, Laura mi kaže – Gairo!

Martha, Laurina prijateljica se smije i govori – samo Vale, nekom može preporučit Gairo ko ultimativni sadržaj Sardinije. No, Martha i Laura su mi sutra prije vožnje spremne pokazat Gairo. Naravno, oduševljena sam!  Zanima me taj Gairo. Jako me zanima.

Evo nas u Gairu!

Pustoš koja slama dušu.  Praznina! Izbrisani život nekad šarenog grada.

Ulice, slikovita arhitektura, boje! Znaš da je bilo divno! Znaš da je bilo veselo! Životno. Ruševine života, ruševine nekih davnih priča.  Napušteni Gairo. Stari Gairo. Život koji nije ovdje, preselio se negdje drugdje. Tragove života ovdje priroda brzo briše.

 

Što se dogodilo Gairu? Ne znam da li je moja interpretacija dobra….recimo da je …

Ogliastra je pokrajina Sardinije, kraj brdovitih pejsaža u kojoj je i glasoviti – Gairo Vecchio koji se nalazi na obronku planine.

Ime Gairo vuče korijen iz grčkog i znači “zemlja teče”. Početkom 20. stoljeća su snažne oluje uzrokovale nastanak klizišta u Gairu. 1951. je Gairo pogodila poplava i gradić  je postao nesiguran za život. 1956. godine je trajno napušten. Nakon što je Gairo napušten izgađena su tri nova grada….Gairo Sant`Elena, Gairo Taquirsa i Cardedu. Gairo Sant`Elena je svega nekoliko metara iznad starog Gaira i poznat je kao Gairo, to je Novi Gairo….jednako nesiguran. Gairo Tarquiese je nekoliko kilometara dalje i u njemu živi svega nekoliko stotina ljudi. Veliki odroni zemlje stalna su im prijetnja. Cardedu je najsigurniji, na obali mora….novi grad.  Dva Gaira na obroncima planine….domovi za one kojima duše lutaju obroncima….tišina, zvijezde i zemlja koja teče ….

Možda nekad kada se posljednji zid Starog Gaira uruši, možda tada zemlje stigne do novog Gaira i preseli brdovite duše dublje u planinu….do tada će vrijeme na obroncima Sardinije teći sporo….jako sporo….vječni dani dok ih zemlja ponovo ne dotakne i preseli na do sada nenastanjene obronke….

 

Lanac i šampanjac

Sto stvari imam za reći….

Jel znate da je Cagliari skoro pa potpuno uništen u 2. svjetskom ratu?

Obilježje Cagliarija su graciozni ružičasti flamingosi.

Jel znate da je Sardinija puna zatvorenih rudnika?

Na obali Sardinije je zabranjena gradnja uz obalu na udaljenosti od 0,8 do 2 km…kako gdje…i puno toga još….puno toga još!

Istočna obala je fensi, jako fensi, tak se čini i tak vele. Jako je lijepa i super turistički popularna. Unutrašnjost Sardinije je napuštena.

Jel znate da na sardinijskom jeziku “Aroša Kometi sa Petza Pureša” znači umorna ko trulo meso?

O Sardiniji nisam znala ništa. Osim da moja Vale živi tamo! Znala sam da mora biti zanimljiva, al nikada nisam stvarno razumjela.

Na Sardiniji živi oko 1,5 milijun ljudi, a najpustiji dijelovi nisu ni slični pustim dijelovima Puglie. Pusta Sardinija je ispunjena životom…….a ja ću se sad prebaciti na jedan dan koji nema veze s ničim od toga….

Bicikl koji vozim nije neki touring bicikl. Nije neki cestovnjak….smiješan je kao i ja. Jel znate koliko ga volim? Takvog, nesavršenog, svojeglavog, simpatičnog …obožavam ga! Na početku me ljutio, znala sam biti jako ljuta na njega. Sad se jako brinem za njega. Dobiva svu moju pažnju. Od pet majici koje imam baš svaka je puna rupa. Crne noge… Jedem jako upajsanu hranu i smrdim ko znojna pokretna sirana.

Bicikl je na Sardiniji bio kod tri doktora – Cagliari, Villasimius, San Vito! Svašta smo napravili. Baš smo ga fino sredili i to me veseli.

U Cagliariju je bio na servisu i dobio je nove pedale, jer su stare puštale čudne zvukove dok sam gazila brda.

U Villasu sam ga počastila s još jednom nogicom, da bude smiješan i stabilan. I kupila sam novi bidon jer se stari upljesnivio.

San Vito nije bio u planu, nikako, jer nam ništa nije trebalo. No, bicikl je zaključio da nemam pojma i da njemu jako treba novi lanac!

Na sebi svojstven način je rekao – novi lanac il ja dalje ne idem!

Pozdravila sam se s Valentinom i njenim prijateljima u Villasimiusu i krenula prema Muraveri.

Raskrižje – tabla je Muravera ili neš….. al ta tabla pokazuje da je Muravera na zapadu, a znam da je Muravera na istoku. Tabla mora biti kriva, jel tak? Nije da sam samo ja tak smotana? Nema šanse da i vi ne bi zaključili – fućkaš tablu, izaći ću već na pravi put! Koja debosica! To je sve bilo totalno krivo i išla sam u “ništa”, prema nekom poljskom putu.

Lagano sam se kotrljala cestom. Bila sam na opakom brdu i promijenila sam u najnižu brzinu a bicikl je rekao “krrrcccc”… Značajan i odlučan krc!

Jasno mi je da neš s lancem ne štima i super sam strpljiva. Skidam stvari i planiram riješit tu zavrzlamu. Vidim da je lanac napravio neku zbrčku. Nije samo pao….ne, ne….to bi bilo prelako! Skroz se zapetljao! U sekundi su mi ruke najcrnje al bila sam prezauzeta da to pofotkam. Nije bio u voznom stanju. Stiskam poruku Vale – stala sam! Ima neš blizu za spavanje? Moram gurat bicikl. Vale šalje par linkova, ja guram bicikl…19 je sati. Ne vozim po noći, to je pravilo broj jedan.

Gospodin u godinama, na svom finom bicu mi se približava – buliram ga – Aaaaa, sredite mi lanac! Naporna sam totalno! Ne prestajem pričat! Lik traži maramicu da to proba riješit. Mene to nasmijava jer znam da kad takne moj lanac maramica mu neće pomoć. Možda da me tražio krpu, al maramicu?! Ubrzo odustaje od maramice. Pokušava, jako se trudi. Al nema šanse! Pravi sam prototip dame u nevolji. Uz to, najslađa kaj mogu biti.

Majstor ide doma po auto i obećava da dolazi po mene i bicikl za pola sata. Nastavljam gurat, sada ipak u smjeru Muravere….!

Informiram Vale o novostima – a Vale šalje – dolazim k tebi, podjeli lokaciju!

Uvjeravam ju da ne treba, da sam ok.

Staje neki mladi lik. Mojih godina. Otvara prozor i bulji u mene. Poprilično sam van svih funkcija, totalno usporena i treba mi da skužim kaj se događa. Lik potpuno besmisleno šuti i bulji u mene, a ja se ponašam još kretenskije jer stojim uz bicikl i buljim u njega. Bez riječi. Na cesti nema automobila jer put vodi u Nidgdjezemsku. Kad skužim da vjerojatno ni jedan od nas dvoje nije sav svoj, kažem – Ćao! On ne odgovara i nastavlja svoje žbrljenje. Možda bi bilo bolje da je rekao neš kao – kog vraga guraš bicikl sa svim tim stvarima, natovarena, crna, znojava i smrdljiva? Pošto tako uporno šuti, postaje mi nejasan smisao tog gledanja. Jedino ako je možda gluhonjem?

U milisekundi mi se noge odsjeku! Ne znam zašto jer je situacija toliko očito retardirana da sam se jedino mogla smijati, al kaj – ne mogu si pomoć. Kraj! Gotovo! Lik prolazi uz mene točno 6 puta. Niko drugi, samo on. Moja razigrana mašta je pokrenula lavinu ludih brija. Stop na to je nemoguće stisnut i ja sam ultimativno otišla k vragu. Mojoj glavi do sutra nema pomoći. Znam ta stanja. Što god da se dogodi…upravo je stisnut “play” na sve moguće lude scenarije – racio baj baj!

Nakon sat vremena guranja, šutljivac nestaje, a pojavljuje se Aldo, lik kojeg čekam. Aldo je u ranim sedamdesetima – jer takav je moj život… U tom trenu ipak dijelim lokaciju s Vale, pomalo se nadam da će mi zapjevat na sporovodu u Muraveri. Vale kaže – krećem prema tebi! Uspijem se skulirati dovoljno da joj kažem da ne treba, da je Aldo ok i da je sve ok. Al sam ziher da Vale na telepatskoj razini točno zna u kojem sam stanju. Odgovaram ju od te sulude ideje, s druge strane molim Boga da ipak dođe. Vale je nekih 50 km od mene, u Villasu i znam da joj nikako nisam usput.

Aldo je jako nabrijan na razgovor, s vrhunskim engleskim …i po svemu skroz divan čovjek. Najdivniji. Iz snova! Vilenjak Aldo! No….

Dolazimo kod njega doma, vadimo bicikl iz auta. Večera je spremna i ne možemo se baviti biciklom. Meni uopće nije do jela, al brzinski naguram minestrone u sebe. Vani je mrak. Vrijeme u kojem prema pravilu broj dva znam di spavam je davno prošlo.

Sva ta glupa pravila služe samo održavanju mog mira, jer kad zabrijem, tu više nema pomoći.

Nakon večere me Aldo nagovara da ostanem spavati kod njega. Nema smisla da sad negdje idem. Naravno da nema nikakvog smisla da negdje idem, ni ne mogu nikam ići jer nemam kak! Pitala bi ga najradije kak on misli da bi ja sad negdje išla?

Aldo konačno odluči posvetiti pažnju mom biciklu. Bicikl bez kotača je neš kaj mogu sastaviti, al to neće biti tak još dugo. Aldo se baca u servisere i potpuno rastavlja moj bicikl. Lanac raspetljat ne može, očtio. Gledam bicikl….i mislim si, ok…ja te sastavit više ne mogu! Ni u najluđim snovima. Aldo je zaboravio na maramice, ruke su mu ultra crne. Kak mu popravljanje bicikla ne ide tjera me da idemo pit šampanjac! Meni je šampanjac Nova godina, njemu je šampanjac svaki dan! Nije da imam nekog izbora. Šampanjac zbilja ne volim i jedino kaj želim je maknut se odavde jer je ova situacija izgubila svaku vezu s logikom. Miljama sam daleko od ok i to više ne mogu sakriti. Ne vladam situacijom. Volim imat neke izlazne opcije, kakve god. Sad nemam baš ni jednu! Bicikl koji mogu gurat je minimum mojih zahtjeva prema igri sudbine. Al sam bicikl prepustila u ruke starom Aldi, koji ga je pretvorio u bicikl koji samo mogu gledat. Ulazim u stanje totalne neuračunjljive panike!

Aldo me uvjerava da će me otpeljat u kamp i da sutra idemo u San Vito u servis. Što je savršeno u ideji, jedini je problem da se to ne događa. Nas dvoje pijemo šampanjac!

Majko mila!

Kad se to toliko otegnulo i kad sam bila na korak do totalnog živčanog sloma – zovem Vale. Naravno sa svojom super idiotskom talijanskom sim karticom to ne mogu. Aldo mi prosipava nekakva sranja o tome da ako želim zvat svog dečka, da ga mogu zvat s njegovog telefona. I da će mu on objasnit situaciju. Nikakvog dečka spomenula nisam i ziher mi je imaginarni partner zadnji na pameti. No, prihvaćam tu divnu ponudu i zovem Vale – Ćao Vale! Na to mi Vale kaže – daj mi tog lika! Čujem ga kak joj objašnjava di živi. Vale mi šalje poruku – dolazimo!

Nakon pola sata evo Vale s četvero prijatelja u Aldinom dvorištu. Vale ko Vale – mi sad vozimo Sunči u kamp, a vi ju sutra pokupite tamo i otpeljajte ju u San Vito na servis!

Zabezeknuto gledam u Vale – Aha, tak se bude sposoban!

Rasplačem se ko klinka, zagrlim Vale. Ona me uvjerava – nema razloga za paranoju! Sve je ok! Aldo je ok, samo je malo dosadan. Sunči, sve imamo pod kontrolom! Smiri se!

Slijedeće jutro u 7.30 Aldo me kupi u kampu. Idemo kod njega na doručak – kava i fini džem od naranče. Jednu teglicu pakiram u bisage. Sve super! Trpamo moje stvari u auto. Idemo na kavu. Aldo se raspituje o mojoj mami i želi da joj ograniziram ljetovanje kod njega. Rado bi da sam taj razgovor posnimila mami da se nasmije – al nisam. Mama ne pije šampanjac – i to sam prešutila… Ipak želim da me otpelja u San Vito.

Nakon šlepera razno raznih gluparija, mi smo konačno u San Vitu. Danijel u radioni zaključuje da mi treba novi lanac. Sve, sve kaj treba! Pitam Danijela – I jel misliš da ću moć do Zagreba? Danijel me zbunjeno gleda – pa, naravno, star ti je lanac. S novim lancem možeš kud hoćeš. I bicikl ti je ok, ne brini. Ja naravno znam da mi je bicikl jako ok. Znam da je neki put jako razmažen. Kad poželi nove lakirane cipelice, jako dobro zna kak će ih dobiti – bacit će se na pod i reći – ja dalje ne idem! Klasnična priča….za to vrijeme pijem šampanjac, jedem minestrone – zbilja mi je super teško. Samo mi neki put nije lako biti ja.

Dok sam bila kod Danijela – tutnuo mi je slušalicu fiksnog telefona u ruku i rekao – tvoja prijateljica!

– Ćao Vale!

– Ćao Sunči, jesi dobro?

– Jesam Vale, imam novi lanac i super je sve.

– Znam, znam, jel mislš da možeš dalje?

– Naravno Vale, mogu. Sve je fanatastično! Hvala ti!

– Ma Sunči, ne brini. Laura te čeka, stigneš?

– Stignem! Vale, hvala ti za jučer. Oprosti, oprala me paranoja!

– Znam , nema problema. Bitno da si sad smirena. Uživaj i javi kak ti ide! Danijel mi je rekao, ako imaš bilo kakvih problema da ga nazovem i on će već nać nekog ko to može riješit!

– Ajme Vale, fantastično! Imamo broj!!

– Naravno, al ti neće trebati! Čuvaj se, javi kak ti ide.

– Hvala Vale, nemam riječi za sve ovo!

– Ma Sunči, ćao, ćao, ća, ča, č, č, !

Eto, sad znate ko je Vale? Takvi su svi moj prijatelji. Najbolji i najdivniji ljudi su ko Vale! Zbilja ne znam zaš sve te Valentine nisu davno pobjegle od mene, zaš su sve te godine tu? Zaš to trpe? Zaš me moraju svako tolko zagrliti i reći – Sunči, sve je ok. Zaš moraju gledat moje suze i peglat moj kaos? Mislim da i one znaju da bi bilo pametnije da su nekad nestale. Trebala sam se davno popeglat i trebala bi tu i tamo stopirat razvijenu maštu…trebala bi sve to. Život me tome uči…kad bi bila malo smirenija, malo drugačija, onda bi možda sve bilo lakše, jednostavnije, bolje. Al onda opet, dok sam se usporenim tempom kotrljala prema Valentini, rekla mi je – Jako me zanima kako će završtiti ova tvoja luda brija! Možda zato? Možda zato jer bi bilo puno dosadnije da sam smirena, da sam manje sklona panici, da manje volim sve te stvari koje volim i da sam malo sposobnija. Vjerojatno bi sve bilo bolje, sanitarno ispravnije, sigurno bi me adrenalin rokao rjeđe, sigurno sve majice ne bi bile šuplje, sigurno bi uspjela oprati ulje s nogu – al bi tada bilo dosadnije! Ovako je kaos u mojoj glavi zagarantirani standard, a mene to zabavlja. Valentine, hvala vam.

Velika pusa i smireni zagrljaj iz Oliene u kojoj se bez ikakve panike bavim dosadnim poslovima kao što je saniranje dehidracije i trovanja upajsanim sirom i tome slično.

Prema Vulkanu

….Noć ima svoju moć. Misli nezaustavljivo tutnje. Svašta. U jutro proučavam google map, po milijunti put. Gledam ga, evo neočekivane promjene plana – ko ga jebe, probaj! Imam 63 km do Sorrenta. Kako google sve zna, tako i zna kud ja trebam ići. To znači da apsolutno na svakom raskrižju trebam pogledati na kartu, a svakih 500 metara je raskrižje! Za tih 63 kilometara sam 11 sati provela u điru. Nisam jela da ne gubim vrijeme, povremeno sam se nakljukala s kofeinom i nikotinom. U životu nisam bila koncentriranija! Ni jednom nisam sjebala – hej, ja ni jednom nisam sjebala!? Ne znam jel možete zamisliti kaj to meni znači! Ko da sam doktorirala :). Karta je pokazivala da je Tirensko more par koraka od mene. Nisam ga još vidjela. Sve je urbanizirano, brzo, šašavo! Pazim na otvaranje vrata automobila meni pred nosom. Pazim na pješake, pazim na histeričnu, konfuznu vožnju, zaustavljam se svakih par minuta i provjeravam jel sam ok? Nije da sam radila neš kaj volim, no vidjela sam par prekrasnih stvari. Al, ne bi to mogla i nebi to htjela ponoviti! Kad sam ispred sebe ugledala obronke okolice Sorrenta i kada sam biciklom prešla na tu stranu – Jebemu sve – maksimalna sreća, ne zbog divne vožnje, ne zbog nečega kaj volim. Nego zato jer sam uspjela biti sve što inače nisam – koncentrirana, ne konfuzna….ne izgubljena! Zbilja sam bila sretna – pa mogu i ovo! Jebemu! Sretna ko malo dijete. Velika nevjerica da nisam sjela ni jednom na pločnik i zaplakala. Nisam se izgubila! Kad sam prešla na drugu stranu, počela sam lutati po malim ulicama, al to me nije više zamaralo, Fućkalo mi se skoz. Kad sam na pločniku takva smrdljiva, zmazana i premorena  popila prvi gutalj pive – euforija!

Sorrento i sva ta glasovita bjelosvjetska obala…..to je divno! Al je istina da to mene ne zanima. Nakrcano. Konzumerizam na jako!
Nema čarolije i opskurnosti koju volim. Presanitarno ispravno. Sterilno. Nestvarno lijepo. Meni se ne da biti u gužvama i onako nije moj đir. Probala sam se s bicom voziti uz obalu, al onda mi ni to nije bilo po specijalnom guštu. Pa sam odlučila čmrljiti od subote do utorka kad iz Napulja ide brod za Cagliari (2 puta tjedno). To nisam znala do prije par dana. 
Ležala sam na fotelji tri dana, rokala sam se kofeinom, nikotinom, ugljikohidratima i alkoholom, zato jer mi se samo to dalo i jer mi je moglo baš tak biti 🙂 Trenuto sam u luci…za ozbač! Čekam trajekt, kupila sam kartu. Ako pogodim trajekt – sutra u 8.30 Vale i ja pijemo jutarnju kavu, a onda i tu famoznu pivu…ludilo 😉
Kiss

 

La Strada

Unutrašnjost južne Italije je prazna. Ispraznila mi je um i dušu!

Nakon dolaska u Italiju, smjestila sam se u Bitontu, gradiću pokraj Barija. Tri dana sam se odmarala, ali se nisam odmorila. Ubilo me talijansko radno vrijeme koje traži pomno planiranje udaraca neizdržive gladi. Pekare su postale moji najbolji prijatelji. Vrećice pune masnih ugljikohidrata. Ne mogu čekati od 14 do 20 da Talijani ogladne i počnu peći svoje pizze. Ja sam gladna svakih sat vremena. Dok vozim ne jedem puno. Kad uzmem pauzu od par dana, onda jedem ko luda. I ne želim se, ne daj Bože, posušiti ili neš tome slično. A ugljikohidrati, oooo to da! Udarci energije!

Talijani imaju svoja pravila, koja po meni zahtijevaju ogroman angažman i planiranje gladi, žeđi….svega. Mogu se prilagoditi tome, al dok vozim zaboravim na to. Prvi dan svog odmora pomislila sam da ću se skljokat od neizdržive žeđi! Potpuno dehidrirana, ko luđakinja sam tražila dućan u kojem bi mogla kupiti vodu – ali ne, do 17 sati nema! Glad! Imala sam sa sobom upajsane bureke koji su već smrdili i nisam se htjela otrovat, imala sam i sira, al mi je trebao neki ugljikohidrat da se zaista najedem. U 17 sati u pekari sam rekla tipu: – Sve! Dajte mi punu vrećicu svega. Deda me gledao zbunjeno, al mi je uslužno natrpao punu vrećicu mirisne masnoće. Da, prva tri dana sam se probala ušaltat u brutalnu organiziranost! Kasnije je to postalo manje bitno jer zapravo uz puteve ničeg nije ni bilo. Nakon Bitonta sam udarila po pustari! Pravoj, teškoj pustari u unutrašnjosti južne Italije. Gradići na neosvojivim brdima. Godinama razvijam specijalni odnos s opskurnim mjestima i opskurnim ljudima. Volimo se i kužimo. Usprkos toga, u par navrata me uhvatilo beznađe! Obuzela me pustoš! Cijeli jedan dan sam vidjela samo jednog čovjeka na kopačici. Par automobila. Natjeravali su me ludi psi lutalice, koji su vjerojatno ko i ja izluđeni tom prazninom. Za kraj praznog dana sam se popela u Pallazo San Gervasio. Pallazo je moje mjesto! Jako moje! Brdo do njega  me ubilo. 4000 stanovnika! Došla sam na “stari” trg, trg za penziće. U svojoj kričavoj narančastoj majici i s natovarenim biciklom sam iste sekunde postala “pokretni trg”. Moje dvije i pol riječi talijanskog su postale dovoljne da svi znaju sve o meni! Za 10 minuta je cijeli Pallazo znao da je ženska u narančastoj majici stigla na biciklu. Mojim dolaskom su upravo odradili prvog turista ove godine, prvog od tri, što je njihov godišnji prosjek. U pekari sam na poklon dobila vrećicu voljenih ugljikohidrata zbog spomenutog razloga! Bilo mi je odlično u Pallazu, upoznala sam prekrasne ljude.

… A tijek ceste je divan! Svaka uzbrdica iza sebe ima spust, svaki spust nosi uzbrdicu. Tijek ceste volim, forsiranje gradova me ne zabavlja! Gubim se u njima! Traže koncentraciju koja me mentalno iscrpljuje pa nekako više volim surovost cesta. Pokušavala sam izbjeći brda. Nisam se još sasvim dobila. Nije mi trebao odmor više. Nešto me u glavi trebalo prebaciti u “mod” u kojem mogu! Mod u kojem me brda ne straše. Počela sam izbjegavati urbanizirane sredine i držala sam se ceste. A cesta daje svoj poseban spektar opskurnosti! Širok, bučan, nerazumljiv, životan, prljav. U uobičajenim okolnostima nepoznat. Put odvede na čudna mjesta, s vremenom postanu toliko prirodna, poznata, moja. Dio sam tih puteva, puteva kamiondžija, trgovačkih putnika, autobusa, sitnih trgovaca, švercera….sve dijelimo. Smrdim na njihove ispušne plinove, smrdim na njihove puteve….. Dijelimo tu cestu! Mašemo si! Pazimo jedni na druge, usporavaju, zaobilaze me, voze iza mene. Ja stanem kada oni uhvate preveliku brzinu. Upoznala sam navike ceste. Ljudi ceste se prepoznaju na neki čudan način, dijele svoje putanje i žive u nekom brutalnom sinkronicitetu. Jedna stvar na cesti nije moja i ne može biti moja – tuneli! Nisu osvijetljeni, nemaju onaj zaustavni rub. U tunelima nije moguće da drugi paze na mene, a ne mogu ni ja paziti na sebe. Zažmiriš, začepiš nos, zatvoriš usta i uđeš u tunel, ako ti zatvorene oči probije sunce, dobro si!  Tuneli u koje ulazim vrte se maksimalno do 500 metara. Ne želim da taj strah traje dulje. Vožnja je lijepa, priroda je divna, ljudi su zabavni! Ne želim to kojim slučajem propustiti zbog nekog smrdljivog tunela. Ultimativno sam se prepala u jednom tunelu. Zacrnilo mi se pred očima i sve ono kaj se događa kad misliš da je to tvoji zadnji trenutak. Tunel je bio kratak i bio je na zavoju. Približavao mi se kamion, ludom brzinom! Kužim da će njegova brzina ako se nastavim kretati srušiti nestabilni, natovareni bicikl i mene. Stanem, taman spuštam noge na pod, on me zaobilazi, ali njegova brzina zaljulja bicikl i kako ja nisam bila dovoljno čvrsto s nogama na podu, bicikl i ja padamo! Pobiremo asfalt. Svašta je fora i svašta može biti smiješno i zabavno i loše stvari to mogu biti. Ali dizanje sebe s poda mračnog tunela, dizanje teškog bicikla u zavoju mračnog tunela nije zabavno! Automobili neprestano jure uz vas. Paze vas, al u vašoj glavi to sve nije dovoljno da znate kako ćete biti ok. Tunel je bio kratak, naravno da je. Al dovoljno dramatičan da se zaista jako prestrašim. Nije me bilo strah ničeg potencijalnog, ni nikakve imaginarne brije il konstrukcije u glavi. Jedini fokus mi je bio – izađi iz tunela, odmah sada! Bicikl nikad nije bio lakši.

Taj dan sam cijeli dan vozila po jako prometnoj i jako brzoj cesti. Vani je bilo ledeno, puhao je brutalno jak vjetar, nebo je bilo mračno i bježala sam pred kišom. Došla sam do gradića Candele. Candela visoko na brdu, a ispred mene rotor. Na rotoru – La Stazione – hotel, bar i restoran – Stani Sunči! Sve što trebam. Mjesto za mene i sve moje suputnike, sva izborana lica, namrgođeni krezubi osmijesi, piva u potocima….pauza od vožnje, pauza od ceste. Rotor ispred La Stazione vas baca u sve smjerove. Na rotoru šašavi cucki trče u krug za kotačima! Sve što se događa! Mali Ukrajinac peče pizzu od 12 do 14 i od 19 do 21. La Stazione je uz željezničku prugu,- prugu na kojoj nema putnika. Par puta dnevno prođe jedan vagon, ne znam što prevozi. Tijekom noći se događa neki remont. Buka. Soba je puna stidnih dlaka. La Stazione je savšeno mjesto za neki Fellinijev film. Teško da može biti opskurnije. Ostala sam tamo dva dana, padala je kiša. Nisam se mrdnula sa Stanice. Gledala sam pse i ljude na čijem je licima cesta ostavila svoj trag. Vodila sam bezbroj suludih englesko-hrvatsko-talijanskih razgovora. Večer prije nego sam krenula, mali Ukrajinac mi je spekao pizzu da slijedeći dan imam kaj jesti znajući da ispred nema ničeg! Razmišljala sam o onom kuhalu ostavljenom doma… puno previše puta.

Tada je put počeo davati najbolje od sebe, lagani ulazak u Apenine! Lagani. Pejzaži su postali dinamičniji, cesta se ispraznila. Neke kamione sam danima sretala. Bila sam spora. Put je počeo davati najbolje što može, prepoznala sam to! Industrijske zone su definitivno iza mene. Za sada samo divna, zelena priroda i prljava rijeka Ofantina. Calitri na brdu i to je sve! Najbolje od puta. Idila. Beskrajni mir.

Slijedeći dan je priroda postala još ljepša. Našla sam se okružena planinama. Poštujem i volim planine, znam koliko su promjenjive, znam njihovu dušu. Često sam sebe ostavljala u njihovim visinama, tamo sam se i nalazila. Volim takve pejzaže! Na biciklu su brda sasvim drugačija, daju nagrade. Ogromne, najveće. Ne pumpaju ta brda ego! Ne mogu ga napumpat jer im nema kraja. Uvijek su neka nova brda pred vama. Svi znamo da je najljepši osjećaj koji vožnja na biciklu daje – luđačko brzi spust! Svi ti klišeji s vjetrom u kosi i sve te stvari….volimo to. Spustevi mogu biti svakakvi. Ali taj jedan spust je bio najljepši spust u mom životu! Tih sat vremena mi je ponovno dalo osjećaj da mogu. Ono što sam danima tražila! Brda su mi pokazala koliko divna mogu biti, najljepša. S lijeve strane je bio prekrasan zeleni obronak, izdignut visoko. Jurila sam mu u susret, u njegov početak. S druge strane se prostiralo sve ono što sam ostavila iza sebe. Nevjerojatno, nešto što nikada ranije nisam vidjela. Osjećaj divljenja.

Volim glazbu, jako ju volim. I neke pjesme koliko god da su blesave, zbilja obožavam. U ušima mi je tutnjila omiljena Edina pjesma na ripitu, moj omiljeni ritam je otvarao pejsaže! Nove, s vjetrom u kosi! Znam da možda ima puno ljepših stvari na svijetu, al meni je ovo bio najljepši sklad kretanja. Nedoživljen ikad ranije. Milina i duboka sreća. Mir. Savršenstvo. Sasvim novo iskustvo obožavanog spusta.

Cijelo vrijeme sam, uz par poprilično suludih skretanja, održavala neki zamišljeni smjer u svojoj glavi. Prije polaska javila sam Vale – moguće pijemo pivu u Cagliariju! Bilo je to smjer koji sam mogla održati bez drame….

Ali, nakon tih sat vremena sam se našla na autputu! Autoputu s nepostojećim ili nelogičnim oznakama! Bila sam smotana u osmice na petljama iz kojih nisam znala van. Nisam mogla održat smjer. Morala sam vrtiti sebe i bicikl na dvije brze trake …ne želite naletit na takvu pacijenticu dok jurite prema Napulju. I onda me opralo! Shvatila sam da sam 50 km od Napulja i da sam možda podkapacitirana?! Kaos i konfuziju si stvaram neprestano, al kad se s bicom spetljam u te odvratne petlje, teško se pronađem.

Uspjela sam uć u neki grad, gubila sam se po njemu 2 sata, bila sam izluđena od prometa i nisam mogla uhvatit i zadržat pravac. Ulazila bi u ulice iz kojih ne bi znala van. I sve to nije imalo smisla. Nikakvog! Nisam spakirala sebe na bicikl da bi lutala okružena visokim zgradama i svim tim užasno ružnim intervencijama u prostoru.  Zbog toga sam tužna, očajna i zbunjena više nego inače. Izluđena sam sobom i sa svojim biciklom! A nije da ne volim sebe, bicikl il svoju konfuziju. Mogu to, al ne volim takve pritiske. Jako sam se uzrujala, ispala iz nekog mira od prije par sati. Prva putna kriza.

Shvatila sam da ne mogu odraditi Napulj. Lana mi je rekla da ima brod iz Sorrenta za Napulj i da ću biti drito u luci i da onda tu uhvatim brod za Cagliari. Gledala sam tu kartu! 63 km jako urbaniziranog predgrađa Napulja. Prolazila me jeza. Zaključila sam da ako jednom fulam, ako uđem u jednu krivu ulicu nema šanse da se iskobeljam van. Nema nikakve šanse. Ući ću u totalni kaos. Volim jednostavnu vožnju, bez puno karata, samo smjer! Zajebi ovo sranje! Predomislila sam se! Ipak, neću pit pivu s Vale u Cagliaru, udaram put prema Ancoi i vozim se dalje uz Jadransku obalu! Bit ću mirnija i bit ću sretnija. Napravila sam sulude kilometre, al nema veze. Vožnja je vožnja, a ono što me veseli je upravo to!

Malo gledam kartu, snimim ogromnu pustaru i zaključim – ok, ludi cucki Italije, upoznat ću vas sve! Evo me 😉 ….