Neki put imamo priliku upoznati nove divne ljude, koji obogate naše živote, a srca ispune s ogromnom ljubavi. Neki put su veliki, neki put su mali. Neki put su muškarci, neki put su žene. Neki put pričamo isti jezik, neki put ne.

Ovaj put su to, za mene, bili mali ljudi s kojima sam provela 6 divnih dana. Kupali smo se u robi, bacali se u ogrooomne valove, crtali, učili engleski i burmanski, navečer palili vatru uz plažu, plesali, pjevali…

Pokušala sam puno puta napisati ovaj post….al mi nije išlo. Teško je naći riječi za neobjašnjive puteve srca. Ovi mali vilenjaci su me osvojili. Njihov osmijeh mi je bio “dobro jutro” i “laku noć”.

Velika srca u malim tijelima šire nevjerojatnu ljubav, radost života i jednostavnost. Kad su me ti malci doživjeli ko frendicu dogodilo se neš nevjerojatno – mama im kupi lizaljku oni dotrče do mene i daju mi ju. Klopaju sladoled u kornetu i ja dođem do njih….svih 5 mi gura svoji polupojedenni sladoled…..”moraš ga jesti, moraš”.

Kad su  me ljudi začuđeno gledali kak se muvam po njihovoj kuhinji i kak komuniciram s njima – mama od klinaca bi im s najtoplijim osmijehom objasnila da pričam burmanski. Umirala sam od smijeha. Samo sam ponavljala kaj oni govore i beskrajno se trudila skužit ih i kužili smo se fantastično.

Najslađi patuljci su nevjerojatno ispunili i obogatili moji život i ovo putovanje.

Svi rade u restaču, kažu da idu u školu, imaju neke školske knjige za pokazat, al dok sam ja tam bila ni jedan dan nisu bili u školi.

Fotkice…koje su oni uglavnom pofotkali…genijalan uvid u klasičan burmanski život.

Mašem i šaljem puse i volim vas.