Bliži se kraj

Ovaj post pišem danima….i kad sam sve lijepo napisala, pripremila fotkice…riknuo je wifi.

Ostala sam u Nanu do kraja…sveukupno sam bila 11 dana. Imala sam ideju da odem u neko super malo selo 50 km od Chiang Raija na neku farmu jagoda. Al nakon prespavanih buseva više nisu imali mjesta za mene. Tak da mi se nije išlo u Chiang Rai na dva dana, bez te farme….jer znam da je cijeli taj dio za ostat minimalno 10 dana.

Ekipa u hostelu je skroz ok, s par ljudi sam se baš dobro kliknula – pivica, klopica, šetnja, mali noćni razgovori.

Bilo je naravno svakvih likova i likica – neki simpa i normalni, neki naporni, neki šutljivi. Al sve u svemu, nije bilo loše. Raznolikost. Obožavam gledat kak se ljudi u hostelu izmjenjuju, a s tim i energija i atmosfera….neki sa sobom donesu šleper pozitive, neki šleper negative, neki šleper dosade, a neki nezainteresiranosti…i kad odu, ode ta energija i dođe nova….zanimljivo skroz.

Nakon chilla vrijeme je za akciju – čak i za usporene 😉

Nas nekoliko smo dva dana rentali motore, pa smo se vozikali okolo.

Motor rentaš za 50 kuna cijeli dan, a benzin za 200 km te košta točno 10 kuna. Već sam si jednom obećala da ću naučit vozit do sljedećeg puta – nisam to napravila. E sad bome budem 🙂 ….ovak mi je glupo jer uvijek moram ko neka jadna mala ženskica žicat….ej mogu s tobom ….. il neka takva debilna spika.

U svakom slučaju, jedan dan smo otišli do jednog slapa tu blizu….cca 60 kilometara odavde. Kad je bilo vrijeme ručka smo stali u nekoj prčvarnici ….kao klopica. Gledam oko sebe i vidim niz raznih malih zastavica….sve kao neke smiješne nevjerojatne zemlje….i ono hrvatska i bosanska zastava – nemoj me zajebavat.

Prije par dana sam se naravno probudila iza 10…..jer se nemrem ranije izvuć iz kreveta….smiksam si kavu….uzmem banane i neku rižu od večere…dođem na terasu i kao…bla bla bla….kaj bumo danas radili….a tu kao u blizini postoji nekakav tradicionalni način rađenja soli. Vidla sam na razglednicama i izgleda mi brutalno “old skul” …..i neko veli….možda ta sol…..oko 11 smo krenuli….cca 200km….a mrak pada u 18h.

Cesta je – Bože me sačuvaj….zavoj na zavoju….i gore dole….za ispizdit….stvar koja me fascinira tu je da su promijenili kulturu koju uzgajaju, rižina polja su formirana na tipičan način…. stepeničasto….i sada na svim tim rižinim poljima raste kukuruz….kaj je tolko nevjerojatno za vidit….baš onak….daj me nemoj….vi tu jedete rižu za doručak, ručak i večeru….kog vraga sadite kukuruz!?!?

Selo sa soli je prekrasno. Prava idila. Tu sol radi jedna obitelj….znači doslovno dođeš u njihovo dvorište i kuću. Imaju nešto ko kod nas bunar i iz njega vade sol pomiješanu s vodom. Onda u kući imaju ložište, iznad kojeg stave u košaru tu smjesu iz bunara i čista sol pada dolje u posudu. Izgleda tolko logično, al tolko primitivno, da čovjek ne može vjerovat da to vidi.

Nakon toga smo napravili krug do Nana, vozili smo se kroz prastaru šumu….piše i na cesti tabla “ancient forest” ….kak to zgleda….divno, divno, očekuješ patuljke i šumske vile. Prekrasno! Ostala sam bez daha. Na žalost fotke to nikak ne mogu dočarat, pa ih neću ni stavljat.

Na povratku smo prošli kroz još neki gradić veličine Nana, naravno imali su neki sajam, stali smo … prejeli se raznih pizdarija. Uzela sam neko povrće ko na štapiću i bilo je tolko začinjeno, suze su mi počele teći. Onda me pozvala neka ženskica na svoji štand, imala je neke male sitničice zamotane u bananino lišće – i kao jedi ovo, jedi ovo….dala mi je valjda 6 tih malih stvarčica…..jako fino.

Došli smo nazad po mraku i smrzli smo se skroz. Al nema veze.

I prekjučer navečer, prvi put u Tajlandu – sam bila vani. O sweet Jesus, kaj je to….kaos! Kao neki šoping centar i onda ima oko 10 lokala i čuješ istovremeno muziku iz svih lokala. Mladi Tajlanđani piju ko ludi i onda se ruše, ne mogu hodat. Kak to obično bude, skupilo se nekoliko grupica stranaca…i neko je znao di je neki disko, koji radi čak do 2 u jutro. Daj zamislite….disko pa radi do 2. I naravno, cijeli prizor je još apsurdniji, muzika je još veći trash, svaku pjesmu pjeva drugi pjevač, al nisu karaoke u pitanju – koje oni tu obožavaju. Prepresmiješno. I da, zbilja se “disko” zatvara u 2. Smijeh!

Valjda od silnog spavanja – imam neki problem, zadnje dvije noći ne mogu spavat – totalna insomnija. I kaj je najjače, nakon 2 neprospavane noći…sam išla na noćni bus za Bangkok – 10 sati drndanja, jedina strankinja u busu, jer ne uzimam ni VIP buseve, ni first class, ni ništa tome slično – nego najveći mogući trash.

Crknuta sam! Mislim da mi mozak ne radi uopće….sve prazno!

Roknula sam dvije kave, pojela neke noodliće na placu, kupila si neko voće …istuširala se…i sad sam spremna …ne znam za kaj….trebala bi u šoping.

I tak….mašem vam jako i šaljem usijane pusice iz prevrućeg Bangkoka!

Fotkice – prek dana je svijetlo jednostavno prejako i hrpa slika je koma..tak da sam ono kaj je donekle ok!

Nastavak u Nanu :)

Nisam otišla iz Nana. Ostajem do petka….onda možda, samo možda Chiang Rai….a možda ostanem tu do kraja.

Nemam trenutno baš nikakvu potrebu i želju da idem negdje drugdje.

U Nanu postoji super jutarnji i večernji plac di se prodaje hrana. Pravi se gušt prije večere prošetat po placu i kupit klopicu.

Možete kupit napravljene juhe, čušpajze…i onda vam ih stave u plastičnu vrećicu. Prodaju pečene patke, kokoši, svinjetinu, svježe povrće i voće, rižu….sve, sve kaj možete zamislit. Tajlanđani u većini slučajeva ne kuhaju doma i kupuju klopu vani.

U pravilu kupim neko voće – obično banane i nešto kaj mi se sviđa. Ima puno papaje – al papaju nikak ne volim, ima mi okus po povraćotini.

Hrana koja mi je najdraža su male stvarčice zamotane u lišće banane – uvijek je malo rizično, jer u biti ne znaš kaj je unutra. Jučer sam si kupila ribu u nekom super začinjenom sosu tak zamotanu u bananino lišće. Na štandu su već složeni paketi, tak da ne možeš vidit kaj je unutra. Pitaš….na tajlandskom naravno i onda ak te razumiju…..ok….neki put fulaš. Znači jučer sam večerala tu začinjenju ribu, jedan komad normalne ribe, jednu plastičnu vrećicu riže i još jedan paketić u banana lišću, ko desert, riža sa bananom. Hostel ima prekrasnu terasu na krovu s pogledom, pa si još kupim pivu u dućanu i to je to.

U Nanu je specijalitet riža u bambusovom štapu. Može se kupit na jednom mjestu u Nanu. Pripremaju ju na sljedeći način: Odrežu štapove bambusa ….dugačke tak 30 do 40 cm, stave unutra rižu i još dodaju taro (nešto slično ko naš krumpir) ili jaje ili banane il tak nekaj. Onda zapale vatru i u žar zabodu bambusove štapove sa tim svim unutra. I onda se to kao kuha/peče i to je ta famozna riža.

Ima i nekih specijalnih lokala ….di služe samo par jela al su super fina. Uglavnom engleski nigdje ne prolazi. Mora biti tajlandski, al onda u pravilu vaš naglasak nije ok – i ak malo jedno slovo drukčije naglasite onda vas ne kuže il je značenje skroz drugačije. Neki put pogodiš, neki put ne.

Vlasnica hostela je mlada Tajlanđanka, oženjena za Nizozemca i imaju jako slatku bebicu staru 4 mjeseca – koja se zove Bo. 🙂 U svakom slučaju, njegova mama je jako bolesna i trebaju ić u Nizozemsku, al ne mogu nać nikog da radi u hostelu dok ih nema – da imam više vremena i da sam naletila na ovakvo mjestu u proljeće – ne bi oklijevala ni minute. Ostala bi tu radit ziher. Baš me zanima kak je to kad imaš tak neki poslić u Tajlandu…sve je neka laganica i bez pritiska. Nevjerojatno je kak je taj par uspio stvorit super atmosferu u svom hosteliću. Prava umjetnost.

Jako jako jako vam mašem iz opuštenog Nana i predlažem ga svima ko najmirniju destinaciju.  Nan je izvan svih ruta … u biti je na putu za prelazak u Laos, al većina ide na sjeverniju ili južniju granicu.

Nothing at all – Nan

U Nanu sam već 5 dana….danas sam trebala otići….probudila sam se u 9 sati….istuširala, kava i uz kavu velim da idem u Chiang Rai….i veli mi lik, bus ti je otišao u 9 sati. Pitam ga, kad je sljedeći bus – nema ga. Ta na na na…..Nan još jedan dan.

Kaj se događa u Nanu – ništa! Al ljudi moji apsolutno ništa – a ja sam se zalijepila za njega. U biti se tu skroz dobro osjećam, ništa se ne događa, nemam baš nikakve lude priče ….ništa …ništa….al sviđa mi se atmosfera.

Bio je neki festival za vikend, muzika, tepisi na podu i onda se svi okupe kad padne mrak, kupe hranu na placu i jedu. Muzika je jako glasna.
U Nanu postoji i prekrasna Pagoda s freskama.

Zbog festivala sam mijenjala smještaj točno tri puta. Nevjerojatno, turista ima sve ukupno možda 10, ali su Tajlanđani iz svih strana navalili tu.

Najbolja stvar u Nanu je masaža. Ima jedna starija gospođa, engleski nula bodova. Prvi put sam došla i skroz me je oduševila. Inače, kažu da nema smisla uzimati masažu od jednog sata – jer ti tijelo ne “proradi” – tak da sam ja uzela 2 sata. I ona zbilja skuži tvoje tijelo za 15 minuta, krene od nogu i onda ide prema gore. Genijalno – razvali te skroz. Bila sam dva dana i treći put mi je uz pomoć unuka prevela da su mi ramena i vrat u komi i da mi klasična tajlandska masaža ne može pomoći. I rekla mi je da postoji nešto rigidnije kaj mi može pomoć, al ona ne zna jel ja to hoću. Pokazala mi je kak to poslije izgleda. Izgleda brutalno. U svakom slučaju trljala mi je vrat i ramena s nekim kamenom ili gumom, ne znam kaj je to bilo. Trlja tam di su ti neke nakupine. I onda to u suštini poplavi, imate podljeve. U biti, izgledam ko žrtva silovanja. I kad ti podljevi prođu to se treba razgradi i onda si ok. Uopće ne boli.

Totalna laganica u Nanu….al ak ću ikad dolazit u Tajland, opet, a hoću – doći ću u Nan zbog kraljice masaže. I ak itko ide u Tajland, odite u Nan, na masažu. Najbolja u svemiru.

Nemam pojma – sutra se možda pomaknem iz Nana – nakon 6 dana. Ak ne zaspim jer si ne želim navijat sat. Ak opet propustim bus ću već odlučit kaj ću. Al sat mi nebu zvonil 🙂

Velika velika pusica