Lanac i šampanjac

Sto stvari imam za reći….

Jel znate da je Cagliari skoro pa potpuno uništen u 2. svjetskom ratu?

Obilježje Cagliarija su graciozni ružičasti flamingosi.

Jel znate da je Sardinija puna zatvorenih rudnika?

Na obali Sardinije je zabranjena gradnja uz obalu na udaljenosti od 0,8 do 2 km…kako gdje…i puno toga još….puno toga još!

Istočna obala je fensi, jako fensi, tak se čini i tak vele. Jako je lijepa i super turistički popularna. Unutrašnjost Sardinije je napuštena.

Jel znate da na sardinijskom jeziku “Aroša Kometi sa Petza Pureša” znači umorna ko trulo meso?

O Sardiniji nisam znala ništa. Osim da moja Vale živi tamo! Znala sam da mora biti zanimljiva, al nikada nisam stvarno razumjela.


Na Sardiniji živi oko 1,5 milijun ljudi, a najpustiji dijelovi nisu ni slični pustim dijelovima Puglie. Pusta Sardinija je ispunjena životom…….a ja ću se sad prebaciti na jedan dan koji nema veze s ničim od toga….

Bicikl koji vozim nije neki touring bicikl. Nije neki cestovnjak….smiješan je kao i ja. Jel znate koliko ga volim? Takvog, nesavršenog, svojeglavog, simpatičnog …obožavam ga! Na početku me ljutio, znala sam biti jako ljuta na njega. Sad se jako brinem za njega. Dobiva svu moju pažnju. Od pet majici koje imam baš svaka je puna rupa. Crne noge… Jedem jako upajsanu hranu i smrdim ko znojna pokretna sirana.

Bicikl je na Sardiniji bio kod tri doktora – Cagliari, Villasimius, San Vito! Svašta smo napravili. Baš smo ga fino sredili i to me veseli.

U Cagliariju je bio na servisu i dobio je nove pedale, jer su stare puštale čudne zvukove dok sam gazila brda.

U Villasu sam ga počastila s još jednom nogicom, da bude smiješan i stabilan. I kupila sam novi bidon jer se stari upljesnivio.

San Vito nije bio u planu, nikako, jer nam ništa nije trebalo. No, bicikl je zaključio da nemam pojma i da njemu jako treba novi lanac!

Na sebi svojstven način je rekao – novi lanac il ja dalje ne idem!

Pozdravila sam se s Valentinom i njenim prijateljima u Villasimiusu i krenula prema Muraveri.

Raskrižje – tabla je Muravera ili neš….. al ta tabla pokazuje da je Muravera na zapadu, a znam da je Muravera na istoku. Tabla mora biti kriva, jel tak? Nije da sam samo ja tak smotana? Nema šanse da i vi ne bi zaključili – fućkaš tablu, izaći ću već na pravi put! Koja debosica! To je sve bilo totalno krivo i išla sam u “ništa”, prema nekom poljskom putu.

Lagano sam se kotrljala cestom. Bila sam na opakom brdu i promijenila sam u najnižu brzinu a bicikl je rekao “krrrcccc”… Značajan i odlučan krc!

Jasno mi je da neš s lancem ne štima i super sam strpljiva. Skidam stvari i planiram riješit tu zavrzlamu. Vidim da je lanac napravio neku zbrčku. Nije samo pao….ne, ne….to bi bilo prelako! Skroz se zapetljao! U sekundi su mi ruke najcrnje al bila sam prezauzeta da to pofotkam. Nije bio u voznom stanju. Stiskam poruku Vale – stala sam! Ima neš blizu za spavanje? Moram gurat bicikl. Vale šalje par linkova, ja guram bicikl…19 je sati. Ne vozim po noći, to je pravilo broj jedan.

Gospodin u godinama, na svom finom bicu mi se približava – buliram ga – Aaaaa, sredite mi lanac! Naporna sam totalno! Ne prestajem pričat! Lik traži maramicu da to proba riješit. Mene to nasmijava jer znam da kad takne moj lanac maramica mu neće pomoć. Možda da me tražio krpu, al maramicu?! Ubrzo odustaje od maramice. Pokušava, jako se trudi. Al nema šanse! Pravi sam prototip dame u nevolji. Uz to, najslađa kaj mogu biti.

Majstor ide doma po auto i obećava da dolazi po mene i bicikl za pola sata. Nastavljam gurat, sada ipak u smjeru Muravere….!

Informiram Vale o novostima – a Vale šalje – dolazim k tebi, podjeli lokaciju!

Uvjeravam ju da ne treba, da sam ok.

Staje neki mladi lik. Mojih godina. Otvara prozor i bulji u mene. Poprilično sam van svih funkcija, totalno usporena i treba mi da skužim kaj se događa. Lik potpuno besmisleno šuti i bulji u mene, a ja se ponašam još kretenskije jer stojim uz bicikl i buljim u njega. Bez riječi. Na cesti nema automobila jer put vodi u Nidgdjezemsku. Kad skužim da vjerojatno ni jedan od nas dvoje nije sav svoj, kažem – Ćao! On ne odgovara i nastavlja svoje žbrljenje. Možda bi bilo bolje da je rekao neš kao – kog vraga guraš bicikl sa svim tim stvarima, natovarena, crna, znojava i smrdljiva? Pošto tako uporno šuti, postaje mi nejasan smisao tog gledanja. Jedino ako je možda gluhonjem?

U milisekundi mi se noge odsjeku! Ne znam zašto jer je situacija toliko očito retardirana da sam se jedino mogla smijati, al kaj – ne mogu si pomoć. Kraj! Gotovo! Lik prolazi uz mene točno 6 puta. Niko drugi, samo on. Moja razigrana mašta je pokrenula lavinu ludih brija. Stop na to je nemoguće stisnut i ja sam ultimativno otišla k vragu. Mojoj glavi do sutra nema pomoći. Znam ta stanja. Što god da se dogodi…upravo je stisnut “play” na sve moguće lude scenarije – racio baj baj!

Nakon sat vremena guranja, šutljivac nestaje, a pojavljuje se Aldo, lik kojeg čekam. Aldo je u ranim sedamdesetima – jer takav je moj život… U tom trenu ipak dijelim lokaciju s Vale, pomalo se nadam da će mi zapjevat na sporovodu u Muraveri. Vale kaže – krećem prema tebi! Uspijem se skulirati dovoljno da joj kažem da ne treba, da je Aldo ok i da je sve ok. Al sam ziher da Vale na telepatskoj razini točno zna u kojem sam stanju. Odgovaram ju od te sulude ideje, s druge strane molim Boga da ipak dođe. Vale je nekih 50 km od mene, u Villasu i znam da joj nikako nisam usput.

Aldo je jako nabrijan na razgovor, s vrhunskim engleskim …i po svemu skroz divan čovjek. Najdivniji. Iz snova! Vilenjak Aldo! No….

Dolazimo kod njega doma, vadimo bicikl iz auta. Večera je spremna i ne možemo se baviti biciklom. Meni uopće nije do jela, al brzinski naguram minestrone u sebe. Vani je mrak. Vrijeme u kojem prema pravilu broj dva znam di spavam je davno prošlo.

Sva ta glupa pravila služe samo održavanju mog mira, jer kad zabrijem, tu više nema pomoći.

Nakon večere me Aldo nagovara da ostanem spavati kod njega. Nema smisla da sad negdje idem. Naravno da nema nikakvog smisla da negdje idem, niti ne mogu nikam ići jer nemam kak! Pitala bi ga najradije kak on misli da bi ja sad negdje išla?

Aldo konačno odluči posvetiti pažnju mom biciklu. Bicikl bez kotača je neš kaj mogu sastaviti, al to neće biti tak još dugo. Aldo se baca u servisere i potpuno rastavlja moj bicikl. Lanac raspetljat ne može, očtio. Gledam bicikl….i mislim si, ok…ja te sastavit više ne mogu! Ni u najluđim snovima. Aldo je zaboravio na maramice, ruke su mu ultra crne. Kak mu popravljanje bicikla ne ide tjera me da idemo pit šampanjac! Meni je šampanjac Nova godina, njemu je šampanjac svaki dan! Nije da imam nekog izbora. Šampanjac zbilja ne volim i jedino kaj želim je maknut se odavde jer je ova situacija izgubila svaku vezu s logikom. Miljama sam daleko od ok i to više ne mogu sakriti. Ne vladam situacijom. Volim imat neke izlazne opcije, kakve god. Sad nemam baš ni jednu! Bicikl koji mogu gurat je minimum mojih zahtjeva prema igri sudbine. Al sam bicikl prepustila u ruke starom Aldi, koji ga je pretvorio u bicikl koji samo mogu gledat. Ulazim u stanje totalne neuračunjljive panike!

Aldo me uvjerava da će me otpeljat u kamp i da sutra idemo u San Vito u servis. Što je savršeno u ideji, jedini je problem da se to ne događa. Nas dvoje pijemo šampanjac!

Majko mila!

Kad se to toliko otegnulo i kad sam bila na korak do totalnog živčanog sloma – zovem Vale. Naravno sa svojom super idiotskom talijanskom sim karticom to ne mogu. Aldo mi prosipava nekakva sranja o tome da ako želim zvat svog dečka, da ga mogu zvat s njegovog telefona. I da će mu on objasnit situaciju. Nikakvog dečka spomenula nisam i ziher mi je imaginarni partner zadnji na pameti. No, prihvaćam tu divnu ponudu i zovem Vale – Ćao Vale! Na to mi Vale kaže – daj mi tog lika! Čujem ga kak joj objašnjava di živi. Vale mi šalje poruku – dolazimo!

Nakon pola sata evo Vale s četvero prijatelja u Aldinom dvorištu. Vale ko Vale – mi sad vozimo Sunči u kamp, a vi ju sutra pokupite tamo i otpeljajte ju u San Vito na servis!

Zabezeknuto gledam u Vale – Aha, tak se bude sposoban!

Rasplačem se ko klinka, zagrlim Vale. Ona me uvjerava – nema razloga za paranoju! Sve je ok! Aldo je ok, samo je malo dosadan. Sunči, sve imamo pod kontrolom! Smiri se!

Slijedeće jutro u 7.30 Aldo me kupi u kampu. Idemo kod njega na doručak – kava i fini džem od naranče. Jednu teglicu pakiram u bisage. Sve super! Trpamo moje stvari u auto. Idemo na kavu. Aldo se raspituje o mojoj mami i želi da joj ograniziram ljetovanje kod njega. Rado bi da sam taj razgovor posnimila mami da se nasmije – al nisam. Mama ne pije šampanjac – i to sam prešutila… Ipak želim da me otpelja u San Vito.

Nakon šlepera razno raznih gluparija, mi smo konačno u San Vitu. Danijel u radioni zaključuje da mi treba novi lanac. Sve, sve kaj treba! Pitam Danijela – I jel misliš da ću moć do Zagreba? Danijel me zbunjeno gleda – pa, naravno, star ti je lanac. S novim lancem možeš kud hoćeš. I bicikl ti je ok, ne brini. Ja naravno znam da mi je bicikl jako ok. Znam da je neki put jako razmažen. Kad poželi nove lakirane cipelice, jako dobro zna kak će ih dobiti – bacit će se na pod i reći – ja dalje ne idem! Klasnična priča….za to vrijeme pijem šampanjac, jedem minestrone – zbilja mi je super teško. Samo mi neki put nije lako biti ja.

Dok sam bila kod Danijela – tutnuo mi je slušalicu fiksnog telefona u ruku i rekao – tvoja prijateljica!

– Ćao Vale!

– Ćao Sunči, jesi dobro?

– Jesam Vale, imam novi lanac i super je sve.

– Znam, znam, jel mislš da možeš dalje?

– Naravno Vale, mogu. Sve je fanatastično! Hvala ti!

– Ma Sunči, ne brini. Laura te čeka, stigneš?

– Stignem! Vale, hvala ti za jučer. Oprosti, oprala me paranoja!

– Znam , nema problema. Bitno da si sad smirena. Uživaj i javi kak ti ide! Danijel mi je rekao, ako imaš bilo kakvih problema da ga nazovem i on će već nać nekog ko to može riješit!

– Ajme Vale, fantastično! Imamo broj!!

– Naravno, al ti neće trebati! Čuvaj se, javi kak ti ide.

– Hvala Vale, nemam riječi za sve ovo!

– Ma Sunči, ćao, ćao, ća, ča, č, č, !

Eto, sad znate ko je Vale? Takvi su svi moj prijatelji. Najbolji i najdivniji ljudi su ko Vale! Zbilja ne znam zaš sve te Valentine nisu davno pobjegle od mene, zaš su sve te godine tu? Zaš to trpe? Zaš me moraju svako tolko zagrliti i reći – Sunči, sve je ok. Zaš moraju gledat moje suze i peglat moj kaos? Mislim da i one znaju da bi bilo pametnije da su nekad nestale. Trebala sam se davno popeglat i trebala bi tu i tamo stopirat razvijenu maštu…trebala bi sve to. Život me tome uči…kad bi bila malo smirenija, malo drugačija, onda bi možda sve bilo lakše, jednostavnije, bolje. Al onda opet, dok sam se usporenim tempom kotrljala prema Valentini, rekla mi je – Jako me zanima kako će završtiti ova tvoja luda brija! Možda zato? Možda zato jer bi bilo puno dosadnije da sam smirena, da sam manje sklona panici, da manje volim sve te stvari koje volim i da sam malo sposobnija. Vjerojatno bi sve bilo bolje, sanitarno ispravnije, sigurno bi me adrenalin rokao rjeđe, sigurno sve majice ne bi bile šuplje, sigurno bi uspjela oprati ulje s nogu – al bi tada bilo dosadnije! Ovako je kaos u mojoj glavi zagarantirani standard, a mene to zabavlja. Valentine, hvala vam.

Velika pusa i smireni zagrljaj iz Oliene u kojoj se bez ikakve panike bavim dosadnim poslovima kao što je saniranje dehidracije i trovanja upajsanim sirom i tome slično.

 

9 comments

  1. Eh, da te nemamo morali bi te izmisliti!!!
    Sama si odgovaraš u tekstu, pa tko bi nas toliko držao u neizvjesnosti, uveseljavao i zbunjivao da to nisi ti!!
    Uživaj samo, pomno te pratimo. Pusa velika!!!!

  2. Pratila sam tvoj put od početka do kraja. To mi je bio ritual dok sam se tramvajem vozila na posao. Nisam komentirala jer mrzim s mobitela pisati traktakte. Ali srce mi je bilo puuuuunoooo nakon svakog čitanja. Sunči, ti si čista inspiracija! Bilo mi je zadovoljstvo pratiti tebe i tvoj biciklić ❤

  3. Hej Andreo, koje veselje je ovo pročitat….jako mi je drago da su ti ove priče punile srce …. i mene je ovo sve tolko napunilo…imam osjećaj ko da se nikad neću isprazniti, al znam da je to privremena iluzija….tak da jedva čekam da se uputiš na novu avanturu jer kad god čitam tvoje priče je kao da sam negdje daleko….šaljem ti veliku pusu! I biciklić i ja smo jako zahvalni na praćenju i mašemo ti jako!

  4. Kakva žena svaka čast,skidam ti kapu do poda.Malo je ovako pozitivno “ludih”…a i nasmijao sam se tvojim tekstovima,jos jednom svaka čast.pozz.

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

w

Spajanje na %s