Viva il Giro

Ovo sve nije nikako u skladu s mojom trenutnom lokacijom. Za pisat i uploadat mi treba inspiracija, vrijeme i wifi, a tog nema uvijek. U subotu na večer sam ulovila brod iz Olbije i u nedjelju ujutro sam bila u Chivitavecchiji. Plan mi je bio naravno izguslat do Ancone i za četri dana i ulovit trajekt za Zadar. Al k vragu, na bicu je sva ta priroda, divan spori pokret…a Italija je mali vražićak koji čuči na ramenu i šapće “uspori, zaboravi na ego….uživaj…ne moraš izgazit biciklom do nikam….daj vidi kak sam jako fora ….”. To se događa dulje od mjesec dana. Rado bi da to možda nije baš tak…da i najmanje selo meni nije ultimativna guba i najzanimljivija stvar svih vremena….rado bi da se oduševljavam manje. Eeee, al nema tome pomoći. Svaki dan mi je najbolji ikad i svaka glupost je najzanimljivija stvar svih vremena. Tak da za Italiju bi meni trebale dvije godine….a nije da sam super fan kulture, tradicije, povijesti…da znam bilo kaj o ičemu…al ono kaj vidim je mom srčeku baš ultimativno veselje. Zato evo me u Bagnaia….i nemrem si pomoć! Ostat ću i sutra! A nije da sam to malo mjestašce ubacila u google. Nije da me baš zanimalo kaj tu ima….al kad je već to sve tu…

Al stala sam negdje na sredini Sardinije, u meni najljepšoj Ogliastri….ajmo tamo….

Kak je to guslat bicikl neš dulje od mjesec dana? Osim kaj se bic kvari? Kaj još?

Zaista sam sretna da sam na bicu! Uživam u svemu lijepom, manje lijepom, običnom i neobičnom, svakodnevnom i jedinstvenom…baš u svemu,- taj me pokret veseli jako, najjače!

Al ima tih trenutaka kad se pitam – jel zbilja? Fakat?

Došla sam u Cagliari, Paola, Valentinina mama me pita:

– Kud planiraš dalje?

– Do Olbije.

– Do Olbije?

– Pa da, htjela bi do Olbije.

– Zbilja? Do Olbije biciklom?

– Mislim da bi to moglo biti zanimljivo!

– Zanimjivo je, al do Olbije misliš doći na biciklu?

– Pa da. Došla sam do Cagliarija biciklom i brodovima, pa se nadam da mogu i  do Olbije?

– Ajoj!

Svi obično smatramo da su naša brda najgora. I ja mislim da je Plešivica ultimativno brdo. I vjerojatno nebi išla na Plešivicu s biciklom, ne da mi se to, jer znam kolko je gadno. Al ak sam iz Jaske došla do Cagliarija, pa valjda mogu i do te Olbije. Zrokala sam oko 1000 km do Cagliarija! Pa mogu još i sitnih 290 km.

No, svi su slično reagirali na moju ideju. Osim Vale.

Jesam li se možda dobro informirala o toj cesti do Olbije? – A ne, nisam. Čini mi se da mogu sve i uopće nemam ideju koji vrag je ta Sardinija – taj otok!

I treba li reći da sam ja mega fan sunca, vrućine i temperatura preko 30? Volim se pajsat na suncu. Obožavam ljeto! Ne volim obuću i ne volim zimsku robu i zimi mi fali sunce za sreću. Volim i kad je preko 40. Samo prži!

Tak sam mirno vozila u uvjerenju kak volim sunce i kak definitivno nikakva Olbija nije moj problem…

Jel možete pretpostaviti kolko se to sve krivim pokazalo?

Ultra krivim!

Cardedu je na moru. Poslje Cardedu je moj cilj kamp Sosta Silana!

I to je sve kaj ja znam, jebi ga, jer pomalo volim živjeti u informativnoj blokadi.

Dobivam poruku na mobitel – Pa to ti je na 1000 metara!

Mislim si – kaj sad, sve mi se mora pokvariti?

I kao da ne znam kaj je to 1000 metara. Znam!

I tak, od Cardedu se vozim po poznatom putu kojim je nedavno prošao Giro d’ Italia, sve je okićeno razno raznim biciklima, fino, šareno, veselo. Pjevušim si, sretna sam, divotica. Giro! Giro d’ Italia – Amore Infinito!

Evo table Bauneji – 8km. Vozim se uz more. Nadmorska visina – malo iznad nule. Mislim si -milina, začas sam tam i roknem do tog kampa! Jel treba reći da je Bauneji na 480m? Jel to uopće potrebno? Kad bi rekla da sam ispustila dušu to bi bilo kao da kažem da sam otfurala krug oko Svetojane! Krepala sam! 480 metara nije nekaj ultra, al 480 metara uspona na 8 kilometara s 30 kila prtljage, na podnevnoj sunjari je gadno! Jako je gadno. Neopisivo gadno! Došla sam do Bauneja, prva birtija je bila moja naručila sam kavu i pola litre mineralne. Mislila sam si ok, sad je još 30km do tog kampa i on je na tih 1000 kak mi je rečeno! To valjda nije tolko gadno. Mogu ja to, jer – mogu sve! Drek. Nakon pola sata sam na brzinu zaključila – ko te šljivi, idem si nać neko mjesto za spavanje.

Slijedeći dan sam se u jutro razvlačila. Bilo je oko dva kad sam krenula. Pržiona počne u deset. Znate li kolko je asfalt ugrijan u dva popodne? Na Sardinijskim cestama nema hlada. Ne postoji. Samo pržiona.

Uporno pratim temperature na mobu, ne diže se iznad 25, a ja imam osjećaj da je 50. Počela sam hejtat Sardinijskih 25! Koji mi je vrag?

Tih preostalih 520m je bilo puno normalnije, bilo je teško al teško ko nekaj kaj mogu. Nekih 520m di ne umirem. Nekih 520m razvučenih na 30 km. Nekaj malo normalnije, ne neka luda Sardinijska cesta na kojoj ovce pasu pod ručnom. Kao normalno.

Kamp je na samom prijevoju Genna Silana. Kad sam sam ga ugledala, znala sam da je zveknuto tih 1000m. Osobni rekord! Krepana, znojava, smrdljiva al evo me tu! Nije me hitna skupljala! Suzice su mi lagano potekle od uzbuđenja. Nikad nisam ni pomislila da bi na bicu tak nekaj mogla odvaliti, ne s 30 kila tereta. Oko kampa nema ničeg! Super njente. Moj šator na osami.

Kak ja imam te stravične i neizdržive udare gladi, obično na bicu vozim otprilike kilu paradajza, kilu kruha, pola kile sira, neke namaze i gluposti. A naravno….ipak nisam tak često gladna i to obilje je nemoguće pojest u nekom normalnom roku. Istuširam se i otvaram magičnu vrećicu. A u vrećici pljesnivi sir, vrući kruh i lagano kuhani paradajz! Super, ne kužim kak, jer sam to sve jučer jela i bilo je relativno normalno. E, a sad u mojoj glavi je izbor ovaj – umrijet ću od gladi il ću to pojest! Naravnno da sam pojela i pojela sam puuuunoooo!

Slijedeći dan u početku rokam neki brutalni spust. Ponosno umišljam kak sam jebeno jaka jer mogu jest sva ta sranja i biti skroz ok. Najjača sam si! Mogu rokat hmelj i nikotin, jest pljesnivi sir i furat 30kg na bicu! Još mogu odrapiti prijevoj od 1000 metara. Superžena!

Jesam vraga.

Oko 1 popodne sam bila u Dorgaliju i krenula sam prema Orgosolu. Orgosolo je nekad bio poznat po otimačinama na Sardiniji, neka vrsta mafije iz Sardinije je otimala ljude i tražila otkupninu. To se više ne događa. Grad je danas poznat po fantastičnim muralima. Pun je socijalno i politički angažiranih slika na ulicama. Ultimativna stvar! I mene to jako zanima.

Usred maštanja o umjetninama Orgosola, iznenada mi postaje mučno – nemoj reć?! Usta su mi odjednom potpuno suha, vrti mi se, povraća mi se…. Želim se leć na cestu i boli me briga za sva ona moja pravila.

Staje mi neka ženska, otvara prozor:

– Kud ideš?

– U Orgosolo.

– Idem i ja, ajde stavi bicikl u auto i otpeljam te.

– Al moj bic ne stane u tvoj auto.

– Misliš?

– Ne stane ziher.

– Ajde, onda se vozim iza tebe, izgledaš ko da ćeš se svaki čas srušit.

Objašnjavam joj da se vjerojatno neću srušiti i nek samo ona ide i da ćemo se možda sresti u Orgosolu.

Pitam se, kak to točno izgledam kad mi je neko stao i ponudio da će me otpeljat….mora da strašno? Tak se i osjećam. Naginjem glavu s bica i čekam kad ću se zbljuvat. Došla sam u Olienu, u prvoj gostioni sam naručila pola litre vode i koka kolu da spali sva sranja u mom želucu.

Moš si mislit!

Ok, ne mogu mrdnut dalje, nikakav Ogrosolo.

Ostala sam u Olieni dva dana! Dijagnosticirala sam si kombinaciju dehidracije i trovanja.

Nisam superžena, ne mogu jest pljesniv sir i ne mogu se uvjeravat da pijem tri litre vode dnevno kad je istina da pijem samo litru. Počela sam soliti i šećeriti vodu i molit Boga da ne bude rigoletto negdje po ulici. Jel mogu biti manje super?

Od tada je prošlo 10 dana. Sad sam skroz dobro. Al tjedan dana nisam mogla vozit više od 40km na dan. Ful mi je bilo teško – povraćalo mi se baš stalno!

Tak je to na bicu.

Neki put malo zabriješ da si super – al put te odmah spusti na zemlju. Ne, nisi super. Nemreš biti super. Tres! Pokazat ću ti kak nisi.

Isto tak postoje sve te druge stvari. Postoji hrpa stvari još – natežeš 30 kg na bicu tjednima i misliš si – bit ću u vrhunskoj kondi, jaka skroz i sve to. Imat ću ubojica liniju. Al nećeš. Osim ak živiš od zraka.

Stat ćeš na plaži.. Jer ćeš zabrijati da si zaslužila…

Nisi zaslužila, jer ne radiš niš posebno korisno, niš ne stvaraš, samo se znojiš i vrtiš pedale.

– Al ćeš se počastiti sa dva dana plaže. Otići ćeš u kupaonu istuširati se i obući badić i ideš na plažu ubiti sa tim svojim mišićavim nogama!

Nakon tuša skužiš da postoje nekakva ogledala ispred i iza…vidiš svoja leđa i odvališ se smijat. Leđa govore sve! Baš sve i više od svega…precizno i točno govore kak je to vozit bicikl….između ostalog, jako smiješno!

Jel to sve? Nije i ne može biti.

Izgleda da je ljudski biti glup i raditi ono kaj nas veseli bez puno razmišljanja o posljedicama….jer smo svi isti …na neke svoje posebne načine.

Svi imamo svoje “bauštela” tonove po leđima. Nepromijenjivo smo takvi.

Kad zabrijemo da smo najjači, glavni, pametni, fantastični, ovakvi, onakvi– svemir će nam pokazati jedan svoj tres, jedan super spust Jer je takva igra, igra života, ona koju volimo i zbog koje smo tu…s bicom il bez njega. Da nas slučajno ego ne lupi u glavu….pogledajte si leđa…prije nego idete sa svojim ultra mišićavim nogama ubijat po plaži!

8 comments

  1. …na kojoj ovce pasu pod ručnom….😂😂😂
    Jedva cekam cuti ostale dojmove. Samo hrabro dalje, mozes ti to i jesi superzena 😉

  2. Ha,ha koja dobra leđa!!! Kladim se da nitko na plaži nije imao takvu “leđnu kreaciju”.
    Vidiš da si opet bila posebna!
    Uživaj, pusa velika!!!

  3. Joooooj! Kakva divota <3. Ja se divim tvojoj hrabrosti za ovakav solo pothvat. Ovo je sve samo ne jedno obično putovanje biciklom. Dok te čitam dođe mi da sutra zapedaliram kao ti 🙂

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

w

Spajanje na %s