Šest nogu, četri kotača

Bogovi se vole smijat na planove ljudi, tak sam čula.

Neke ljubavi splet okolnosti odvede u zaborav. Bicikl je bio iščupan iz zaborava. Prošle godine sam bila neizmjerno sretna na bicu i to sam svakako htjela ponoviti. Mjesecima sam fantastičnu bajs ideju prevrtala po glavi. Učila sam osnovne bic popravke i borila se sa svojim kronično nemehaničkim umom. Sve je bilo divno, osim osnovne pogreške – imala sam plan. A moji planovi se ne ostvaruju. Čvrsto sam odlučila da se to ovaj put neće dogoditi. Biti ću najbolja, biti ću posvećena, biti ću organizirana.

Potpuno sam ignorirala ogromnu vjerojatnost neke budalaštine, nešto kaj mi nije u peti i kaj će poremetiti tu prvoklasnu zamisao.

Zimu sam provela petljajući oko nepopravljivih bicikala.

Mirisalo je na kraj zime, posljednji hladni vikend. Zadnji kauč vikend.

Baš taj vikend se u tatinim cipelama pojavila mala, promrznuta okruglica strganog repa. Strah u psićevom pogledu je opako konkurirao mom. Đukac upitne budućnosti me gledao velikim smeđim očima. Kroz moju glavu ide – možda, ha? Možda je došlo to vrijeme? Vrlo brzo je postao razlog zbog kojeg se moja ideja neće ostvariti.

Stavljam ga u kutiju, nudim mu vodu i hranu. Odbija sve, ne mrda i trese se ko šiba na vodi.

Uzimam mobitel u ruku.

– Hej Jelka, našla sam pesa, ne znam jel bu preživil!

– Ok, dolazimo Domić i ja za 15 minuta.

Jelka i Domić ga profesionalno nahrane i napoje. Ja ih gledam s divljenjem. Uvjeravaju me da bu preživil.

– Ok, samo da preživi.

Mali Potrganorepić je prvu noć proveo u kutiji na hodniku. Ja spavam na katu. U jutro mi je zazvonio alarm. Sjedila sam na krevetu i mislila si – sad se moram spustiti dolje…kaj ću dolje naći? Možda je postao neka neobuzdana zvijer, štenac zmaj. To je moguće.

Tih par dana provela sam mašući krpom, živcirao me. Nisam uopće kužila kak psi funkcioniraju, bila sam izbezumljena. Bilo me strah da ne krepa, a istovremeno mi je bio beskrajno naporan.

Dugo smo bili u testnoj varijanti. Jednom me u naletu ogromnog straha  obgrlio svojim šapicama i pogledao potpuno oduzeto. Razumjela sam taj nerazumni strah, a mogla sam taj pogled staviti i pod varijantu najjeftinijih psećih štoseva. Tad sam odlučila da ne želim biti izvor frustracija tom psu. Super patetični zaljubljenici u dlakave mustre to kuže. Indiferentni i hejteri pasa nalaze hrpu jada u tome.

Pas i ja u tipičnom zanesenom suživotu?

Nikad!

Ne hejtam pse, mogu ih na veliku silu tolerirat, ali suočena sa iskešenim zubima i glasnim lavežom odletim u mentalnu i fizičku hibernaciju. Pomalo izvantjelesno iskustvo. Pas je sladak samo na apaurinima.

Većina pasa mi ostavlja dojam ludih cucki. Vlasnici pasa su još veći ludonje, kao i vlasnici bilo kakvih kućnih ljubimaca – krdo luda, kojem hvala Bogu nisam nikad za ozbiljno pripadala. Do nedavno su mi živa bića koja koegzistiraju s ljudima bila zanimljiva otprilike kolko i muhe.

Psi su često izazivali ružan osjećaj totalne panike. Knedla u grlu, bez mogućnosti suvisle artikulacije. Luda glava.

Neki put izvučem racionalnost – nemreš se bojat, nemoj se bojat. Nema logike i objektivnosti u strahu. Zakuri mi glava od silne volje da to promijenim i praktične bespomoćnosti.

Pas i ja smo se zajedno bojali, odmjeravali. Taj mali stvor se ne uklapa u moj život. Niš se ne uklapa….trebala bi ga dat nekome. Sve stvari koje mene vesele najviše na svijetu nije moguće raditi uz psa.

Od tad su potekli slapovi suza. Osvijestila sam sve ljubavi koje je pas pospremio u ropotarnicu. Bilo je trenutaka kad sam se nadala da će prirodna selekcija odraditi svoje, a ja ću biti pošteđena te ogromne obaveze. I sada ima trenutaka kada podbaci tolerancija na životinjske instinkte i totalno izgubim živce.

No pas je tu i ja se mogu fućkat. Hoda za mnom ko totalni kreten i u pravilu je pro level stalker. Prodala sam zadnje ostatke karaktera za slinave puse. Jadno.

Čula sam dovoljno negativno obojenih komentara i svoju odluku bi mogla propitkivati cijeli pseći život. Migo mi pravi društvo tri mjeseca, u ta tri mjeseca je promijenio toliko toga…srušio je zidove predrasuda, strahova, netolerancije i otvorio novi svijet. Bilo bi nezahvalno doživljavati ga iz perspektive smetala, jer to nije. Počela sam se veseliti novom modu. Veselje s kojim Migo promatra leptire, ptice, ljuljanje travki na vjetru je zarazno. Začuđeno blejanje u mene dok stojim uz grm i jedem ribizle me nasmijava. Nastupio je novi mod, ovo će biti zabavan ljudsko-pseći suživot. Onakav kakav imaju najiritantniji vlasnici pasa i boli me dupe. Slobodu kretanja mi je ograničilo drugo živo biće i iz toga treba izvući najbolje, inače smo zaglibili u kroničnu nesreću.

Počela sam stavljati ruku pod njušku nepoznatim, ozbiljnim psima. Nakon čega bi se sa zahvalnošću sagnula prema svom malom Migrantu i pomislila – hvala ti.

Zadnja stvar na svijetu je oduvijek bio pas. Iz nekog neobjašnjivog razloga ovom malcu nisam mogla reći – bok.

Pseće-ljudski suživot – kaj to uopće je? Kakav si ti pas?

Red, pravila, to psi vole. Ja volim kaos. Migo voli crkotine, dreke, smrdljive čarape i tenke najviše na svijetu, meni je to dosta fuj.

Ajde da se malo bolje pronjuškamo….izvadila sam zadnji zic u autu, stavila madrac. Uzela kutiju knjiga jer Migo spava 70% vremena i šapnula mu – pokaži se.

Idemo na mini put!

 

5 comments

  1. He, he, dva pajdaša u mini pohodu! Baš ste slatki. Eto kroz ovo iskustvo opet si bogatija za mnogo toga što nisi ni znala da imaš u sebi!
    Sviđa mi se.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s