Nisam se uspjela poravnavati sa svojim stvarnim pozicijama.

U subotu predvečer sam ugledala super poznate brege i troje šašavaca kak se glupiraju kod ultimativno najljepše table “Jastrebarsko”! Čista divotica.

U međuvremenu sam si na papir nabacila i neku statistiku.

58 dana me nije bilo doma. Rado bi da mogu reći da sam 58 dana bila na bicu, al nisam. U mojem svemiru to nije moguće. 58 dana u društvu biciklića nije nekaj ekstra. Al meni je jako ekstra, jer nikad nisam bila dulje.

Prešla sam oko 2000 km na biciklu. Nisam koristila neke aplikacije da mi mjere kilometre pa ne znam točno. Lutala sam, vraćala se, kružila, svašta. 2000 km je totalno realna i lijepo okrugla brojka.

Kad se to ubaci u kalkulator, ispadne 34 km dnevno. Očito nisam jurilica.

Na tom putu sam se u autu prepeljala samo 30 km s Aldom. A bajs i ja smo se jaaaakooo puno prevažali na trajektima.

Minimalni dnevni put mi je bio 5 km. Za ozbač sam vuru vremena pakirala stvari, da bi se prepeljala 5km.

Maksimalni pomak u jednom danu je bio 145 km, od Starigrada do Selca.

Najviša ulovljena visina mi je bila 1017 metara. U jednom danu mi je najviša visina bila 880 metara na Gornjem Jelenju.

Nulu sam ulovila puno puta.

58 dana nekog drugog životnog ritma. Puno posla i zadataka, al bez stvarnih i ozbiljnih obaveza. Drukčije od svega. Vozilo sklono kvarovima koje se pokreće snagom tijela, stvari za koje si ziher da ti trebaju, vremenski uvjeti, promet, ceste, jako urbanizirani predjeli, pustare, vrećica hrane, voda, cucki, zmije….i moje misli…

Po prirodi sam optimistična, lako se oduševljavam, bla bla bla….dječje i nezrele postavke i sve to, al ovih 58 dana mi je trenutno baš najbolja stvar svih vremena.

Neki put mi je bilo teško.

Nisam baš bila spremna i nisam blagog pojma imala kaj bu to sve bilo. Znala sam da ću biti dugo na biciklu, al nisam računala na čak 58 dana. Računala sam na nekih 30. No, zaigrala sam se! I trebala mi je baš takva igra.

Otišla sam voziti fizički nespremna. Jedino kaj sam zbilja znala je da je dan dovoljno dug i da je moja glava jaka za takve stvari.  To je vjerojatno jedina stvar s kojom sam na čisto sama sa sobom – glava s voljom, to možemo!

Naravno svaki dan mi se događalo puno toga. Imala sam hrpetine nesuvislih misli, vodila sam lude razgovore sama sa sobom. Neki put sam glasno psovala, neki put pjevala, a najčešće je po meni padala kiša vlastitog znoja. Jednom sam, nakon odguslane četri brutalno postavljenje okomice koje vode u neko nezanimljivo selo, sjela na pločnik i plakala ko malo dijete. Bila sam uvjerena da taj breg inače nije tu, nego se sad stvorio samo da me zajebava. Nadala sam se da će nestati ako ga ne gledam i samo plačem. Okomica naravno nije nestala, a ja sam sam tu večer htjela biti na trajektu za Zadar i svakako sam ju morala pregaziti. Pitala sam se kak sam to jučer odvalila Apenine i idem prema Anconi koja je na nuli, a cijeli dan se vozim po tim brdima za koja ih je sram raditi one table 30% uspona. Takve table sam tak i tak vidla samo do 17%…a za više od toga se očito ne postavljaju. Bila sam izbezumljena, no nakon potoka suza ipak sam nastavila guslat!

Vraćala sam se s brda, mijenjala putanje, premišljala se, odustajala, odlazila na neke “bolje” ceste koje su odjednom bile zabranjene za bicikle pa sam se ponovno vraćala na suluda brda…

I sve to. Znate kad je moja opterećenost s brdima prestala? Pred sam kraj. Na jadranskoj magistrali. Magistrala mi je jako mirišala na pohance na haubi, kretanje na more u četri u jutro i sve dječje uspomene. Čak sam stala u nekim smiješnim mjestima koja se zovu „razbijena koljena“.

Zbilja sam bila uvjerena da je to predivna i najravnija cesta – ko da se vozim po Slavoniji. Tak sam si ja to zamišljala. Ono, uz more je pa skoro po nuli! Je vraga, iza Karlobaga magistrala nije ravna. I napokon mi je sinulo – Zemlja nije ravna ploča!

Shvatila sam konačno – da, da, ima brda. Prestani razmišljat o tome, sjeti se kaj je Velja rekal – samo vozi!

Skoro sam dva mjeseca intenzivno radila na masi. Bez gutanja ikakvih bolesnih šejkova natukla sam tri kile čiste mišićne mase! Tak da kad kažem da sam jaka – fakat sam jaka! Veliko je pitanje kolko će ta snaga potrajati.

Na biciklu smo baš jako izloženi različitim ljudskim interakcijama u kojima beskrajno uživam. Susretala sam prekrasne, komunikativne i otvorene ljude, ali bome i teške primitivce.

U Italiji sam jako brzo skužila da mogu bilo koga pitati sve kaj me zanima. Moje postojanje, jadan talijanski i smiješna pitanja nisu izazivala primitivne i seljaste reakcije. U Hrvatskoj takva pitanja ne bi postavila ni u kom slučaju. Radije bi se prepeljala prek Malog Alana!  Vožnja od Zadra do Jaske – nebi više, hvala lepa. Jako je lepo, al lepo neki put nije dosta. Lijepa priroda i primitivci koji bez imalo bazične pristojnosti iskaču iz svakog grma. Kad sam sjela na bic u Zadru, stisla sam play na seljaštvo i nisam ga ugasila do Jaske! Bilo je tu svega,- žvakaćih guma bačenih u kosu, brutalno brzih i nekulturnih jurilica, nesuvislih rasprava s policajcima, napinjača i napasnika svake vrste!

U Hrvatskoj mi je najzabavnije bilo na putu od od Knina do Metkovića. Na Sardiniji je voziti bicikl definitivno bilo najzanimljivije od Cagliarija do Nuora, a u Italiji od Chivitavecchie do San Severino Marche. Priroda je posvuda prekrasna. Često mi se događalo da zastanem, držim bicikl i totalno hipnotizirano upijam ljepotu.

I za kraj, teglila sam 30 kg stvari. Neke od njih mi nisu zatrebale, npr. zračnice. Trebale ili ne, one su obavezne! No, ono kaj je apsolutno jedino važno imati je hrana i voda. Sve ostalo olakšava putovanje, ali nije nužno. Recimo nekaj kaj mi nikako nije trebalo je lokot za natovaren bicikl. Čak i sa svojim laganim PTSP-om od gubitka bitnih stvari, nisam zaključivala bicikl. Ne treba sumnjati da je ovaj put bicikl bio jedina stvar za koju mi je bilo zbilja važno da ju netko ne ukrade!

I kak me puno ljudi pitalo – bez čeg si ostala ovaj put? – Svečano izjavljujem, vratila sam se sa svim stvarima.

Putovanje biciklom je iznimno iskustvo. To nije samo put, nije samo priroda, nisu samo ljudi, nije samo tijelo, nije samo sport, nije samo pokret. A i nije bit u tome da tvoji kvadricepci natežu tebe i tvoje stvari po nekim divljim cestama i pokazuju ti svijet koji nikad ranije nisi vidio! Više je od toga, nekako je sve. Sve meni bitno je u tom pokretu…Imam još neke priče na koje ću se vratiti kad uhvatim volje i vremena. Još su neka mjesta ostavila jak dojam na mene…

Cmokec