travel

Yangon

/ Sunčana Pasecky / Leave a comment

Prije svega najveseliji, najdivniji i najfantastičniji Božić svima. Uživajte u papici, borovima, ljudima koje volite i koji ispunjavaju vaša srca s ljubavlju i toplinom. Budite sretni i dobri jedni prema drugima. Ništa nije vječno! Sve se brzo može promijeniti, znate to. Volim vas i šaljem vam velike puse i zagrljaje.

Nikad nisam misla da bi mogla otić u jednu daleku zemlju dva puta – svijet je velik, toliko različitih zemalja me zanima, a gle me sad u Burmi po drugi put.

Kad su mi neki dragi ljudi objašnjavali da postoje ta luda mjesta koja ti se uvuku pod kožu – misla sam da su pomalo šašavi. Nisu! Samo ta draga mjesta izazovu različite osjećaje drugi put. Sve je isto, al mi nismo isti. Promjene nas i mjesta i ljudi. I onda očekujemo taj isti osjećaj –njega nema. Ne može se vratiti. Ludo je to. Naš svijet se zbilja na ludi način brine o nama. Može nas samo učiti. A mi možemo biti slijepi i bauljat okolo il možemo prihvatit tu igru, ludu igru. Sada i ovdje- otvori oči i gledaj kaj te ovaj put želim naučiti. Jel možemo igrat tu igru? Da li smo spremni prihvatiti sve osjećaje koje nam svijet nudi, svu puninu? Ne znam, nisam sigurna.

I tak sam ja nekak očekivala da će život u Burmi bit lakši ljudima koji ovdje žive. Kad sam tu bila prvi put samo sam promatrala i bila oduševljena totalno razlličitim vizualnim podražajima. Ovaj put me totalno oprala ta tuga života. Sve ono na kaj smo mi navikli a ljudi tu nemaju. Tipa…stabilna struja, javna rasvjeta, funkcionalna kanalizacija….sve te stvari kad nedostaju život čine kaotičnim. Ovdje ljudi rade po 12 sati dnevno, imaju godišnji 10 dana u godini, nemaju bolovanje. Čitav centar Yangona se renovira, hrpa građevinskih radova se odvija po gradu – znate s čim oni razbijaju beton na plus 37? Sa onim ogromnim čekićima. Zbilja nije humano. Grozno je to. Ta neka bol i patnja koja je tu toliko prisutna. Ovaj put sam propustila najglavnije sajtove. Nisam htjela ponovno gledat iste stvari.

Prepoznala sam neka lica ovog grada. Malog dečkića koji kuha super čaj na svojih 5 stolova. Jako se srami stranaca i bude mu to bed i tlaka….i onda dođe ta neka ženska, sam mu se nasmije i pokaže na šalice na stolu do. On mi donese taj moji čaj. Zahvalno mi se nasmije kaj ne mora pričat na engleskom. Dogodi se taj totalni prebrik u meni, kad prepoznam mali slatki osmijeh. Dječje veselje, prepoznala sam odmah to mjesto za čaj, al klinca sam prepoznala tek kad se nasmijao. Takve stvari volim. Volim se sjest na sugar cane i pričat s ljudima koji mi ga pripreme. Volim tu toplinu, volim kad mi ljudi pričaju o svojoj djeci, kad me uče burmanski, kad se smiju tome kak ja pričam. Volim to više od svega. Ono kaj ne volim, je gledat kak ljudi žive uz prugu. Beskrajna tuga i jad. Imam tu jednu fotku, al morate zumirat da bi to zbilja vidli. Ne znam kaj se meni tu dogodilo – neš čudno. Oprala me totalna depra nad sudbinama tih ljudi – mi živimo tako lagano, tako lagano i imamo sve te probleme koje ne trebamo imat. Al zbilja je naš život mega laganica. I zato jer je tako lagnan….dozvolite si bit sretni. Budite sretni. Jer imamo svi prokletu sreću da se nismo rodili u Burmi, prokletu sreću da ne živimo uz prugu….prokletu sreću. Ničim zasluženu….kad je neko dijelio karte …. dobili smo same asave. Moramo to iskorisiti.

Volim Vas….šaljem puse i sve kaj mogu poslat. Imam fotke koje ću probat uploadat neznam hoće li mi uspijeti …ak ne nekad kasnije 🙂 Danas idem na jug….u Dawei…..misla sam u Bengalski zaljev na plažu….al tak se dogodilo 🙂 ….plan je da plana nema 🙂

Nazalost nis od fotki….nema šanse da se to uploada….mašem i volim vas

Ta na na na – evo me opet :)

/ Sunčana Pasecky / 5 Comments

Ajooooj, ponovno imam kaj za pisat…znači mega sreća, mali crvići rade i to sve 🙂

Evo me u Kula Lumpuru, na istom mjestu di sam bila skoro prije2 godine.
U super sam stanju – u nedjelju sam se probudila u 9, prvi put legla u ponedjeljak u 17.
Mama i tata su me vozili u Budimpeštu na avion, zbilja nam je bila prava femili idila. A Budimpešta je tak prekrasna, ostali smo jedan dan. Baš sam si bila sretna. Najela sam se pizze i sira za ovih mjesec dana. Čak mi je tata kupil 3 komada sira da ne cvilim ovdje di ga nema. Sad su malo rastopljeni i čekaju u frizideru da se razbudim. Lepo smo se pozdravili i sve pet. Totalna je fora ić negdje sa roditeljima, trebali bi to svi češće radit, tolko ljubavi malo ko može pružit ko oni. Mama i tata hvala vam puno, puno, puno na divnom danu i na svim ostalim danima 🙂
Imam manje stvari nego ikad. Minimalizam je majka 🙂 Bez tenisica, nema tople robe – jedinu topliju majicu sam zaboravila u avionu za Dubaiju 🙂
U avionu, od Budimpešte do mene je sjedil neki mlađi dečko, negdje iz bliskog istoka. Šutil je cijelo vrijeme i kad je avion krenul se pokril s dekom po glavi, tak je bil pokriven, dok se avion nije počel spuštat. Nemoram govorit da mi je u jednom treno prošlo kroz glavu – jel ovo neki terorista. Ha, kaj mediji rade od nas? Nije bil! Kad je u Dubaiju skinul deku s glave smo se počeli razgovarat. Živi u Londonu, pakistanac je i ide u Islamabad, sestrični na svadbu – koja će trajat tjedan dana. Jako kul.
A u Dubaiju, čekanje aviona točno 11 sati. Nije nemoguće, al nije ni lako. Spavanje mi je slabo išlo, zato jer mi je bilo ledeno. Ko da me neko stavil u škrinju. Neprestano sam razmišljala o majicu u avionu. Imala sam i neku platnenu vrećicu koju sam stavila na sebe, dvoje čarape na japankice. Jedne one debele planinarske, koje su se onak fino zguzvale pod japankama – sve znate. Al nije mi bilo baš ni malo toplo. Ne znam dali sam se više tresla od predoziranja s kofeinom ili hladnoće.
U svakom slučaju super su mi susreti svijetova na tak velikim aerodromima. Najjači su mi afrikaneri. Žene zamotane u one najšarenije plahte, krpe, kaj to već je…najšarenija moguća obleka. Jako svečano i ponosno držanje, lagani, ritmični hod. Izgledaju mrak. Muški afrikaneri isto budu zamotani u neš takvo, al malo manje šareno. Najjača su mi bila 3 tipa, srednjih godina, zamotana u neš bijelo, onak malo ispod koljena, dolje su im visile resice…bili su skorz fora. I kužiš po njihovom hodu da ih ove japanke koje imaju na nogama strašno muče i da bi ih najrađe skinuli. Onda, muslimanke u nikabima, koje cupkaju za muževima i navlače klince. U wc-u, skidaju nikabe, bacaju šminku…i ponovno instaliraju ta čuda i odlaze. Poslovnjaci beskrajno ušminkani, kasne, jure i kuckaju po svojim čudima tehnike. Ekipa s bliskog istoka, u uvijek istom stilu – moda naših pradjedova.
Promatrajući sve to iz nekog ligeštula mi je vrijeme u biti brzo prošlo, samo nisam mogla više mislit, čista vegetacija.
Od Dubaija do KL, let nije predug, al svaki put kad tak negdje idem se začudim kolko ta usluga u avionima napreduje, svaki put je to neš vaaauuuu…ima i wifi u avionu, meni nije funkcioniral, al meni nije funkcioniral ni na aerodoromu :).
Jučer kad sam došla u KL, sam dobila poruku da nam se na ovom svijetu pridružila jedna mala princeza, prekrasna vijest. Žicala sam žensku koja me pokupila na stanici podzemne da mi stane u duću . Začudila sam se kad je pristala. Zadnji put je bila u nekakvoj  luđačkoj gužvi …tad nisam imala kaj za jest 24 sata, osim lješnjaka, jer mi nije stigla reć di je u ovoj nigdjezemskoj dućan. U svakom slučaju u vrećici su mi bile 2 pive, jer kolko znam kad nam se neko mali, divan i slatki pridruži na ovom svijetu, to treba zalijat 🙂
Predgrađe Kuala Lumpura, kao Žitnjak. Ništa za vidjet, do navečer sam sama u hostelu.
Sutra lovim avion za Yangoon, i to je to. Znam da ću tek kad tamo izađem iz aerodroma imat osjećaj da sam stigla negdje gdje vrijedi bit. Bit će mi kost na mjestu, osmijeh broj 2. Ludo me zanima kaj se u jednoj takvoj zemlji promijenilo za 2 godine. Još nemam onu pravu atmosferu crvastu, samo laganu naznaku da se neš događa…a kad dođu ti pravi vizualni podražaji…to će biti to. Highlight.
Sutra se ustajem u 4 u jutro 🙂
Šaljem puse, mašem i sve ostalo. Nemojte zaboravit kupit borove i nepretjerujte s pečenjem kolača.

Malo fotkica iz Budimpešte :

Bliži se kraj

/ Sunčana Pasecky / 3 Comments

Ovaj post pišem danima….i kad sam sve lijepo napisala, pripremila fotkice…riknuo je wifi.

Ostala sam u Nanu do kraja…sveukupno sam bila 11 dana. Imala sam ideju da odem u neko super malo selo 50 km od Chiang Raija na neku farmu jagoda. Al nakon prespavanih buseva više nisu imali mjesta za mene. Tak da mi se nije išlo u Chiang Rai na dva dana, bez te farme….jer znam da je cijeli taj dio za ostat minimalno 10 dana.

Ekipa u hostelu je skroz ok, s par ljudi sam se baš dobro kliknula – pivica, klopica, šetnja, mali noćni razgovori.

Bilo je naravno svakvih likova i likica – neki simpa i normalni, neki naporni, neki šutljivi. Al sve u svemu, nije bilo loše. Raznolikost. Obožavam gledat kak se ljudi u hostelu izmjenjuju, a s tim i energija i atmosfera….neki sa sobom donesu šleper pozitive, neki šleper negative, neki šleper dosade, a neki nezainteresiranosti…i kad odu, ode ta energija i dođe nova….zanimljivo skroz.

Nakon chilla vrijeme je za akciju – čak i za usporene 😉

Nas nekoliko smo dva dana rentali motore, pa smo se vozikali okolo.

Motor rentaš za 50 kuna cijeli dan, a benzin za 200 km te košta točno 10 kuna. Već sam si jednom obećala da ću naučit vozit do sljedećeg puta – nisam to napravila. E sad bome budem 🙂 ….ovak mi je glupo jer uvijek moram ko neka jadna mala ženskica žicat….ej mogu s tobom ….. il neka takva debilna spika.

U svakom slučaju, jedan dan smo otišli do jednog slapa tu blizu….cca 60 kilometara odavde. Kad je bilo vrijeme ručka smo stali u nekoj prčvarnici ….kao klopica. Gledam oko sebe i vidim niz raznih malih zastavica….sve kao neke smiješne nevjerojatne zemlje….i ono hrvatska i bosanska zastava – nemoj me zajebavat.

Prije par dana sam se naravno probudila iza 10…..jer se nemrem ranije izvuć iz kreveta….smiksam si kavu….uzmem banane i neku rižu od večere…dođem na terasu i kao…bla bla bla….kaj bumo danas radili….a tu kao u blizini postoji nekakav tradicionalni način rađenja soli. Vidla sam na razglednicama i izgleda mi brutalno “old skul” …..i neko veli….možda ta sol…..oko 11 smo krenuli….cca 200km….a mrak pada u 18h.

Cesta je – Bože me sačuvaj….zavoj na zavoju….i gore dole….za ispizdit….stvar koja me fascinira tu je da su promijenili kulturu koju uzgajaju, rižina polja su formirana na tipičan način…. stepeničasto….i sada na svim tim rižinim poljima raste kukuruz….kaj je tolko nevjerojatno za vidit….baš onak….daj me nemoj….vi tu jedete rižu za doručak, ručak i večeru….kog vraga sadite kukuruz!?!?

Selo sa soli je prekrasno. Prava idila. Tu sol radi jedna obitelj….znači doslovno dođeš u njihovo dvorište i kuću. Imaju nešto ko kod nas bunar i iz njega vade sol pomiješanu s vodom. Onda u kući imaju ložište, iznad kojeg stave u košaru tu smjesu iz bunara i čista sol pada dolje u posudu. Izgleda tolko logično, al tolko primitivno, da čovjek ne može vjerovat da to vidi.

Nakon toga smo napravili krug do Nana, vozili smo se kroz prastaru šumu….piše i na cesti tabla “ancient forest” ….kak to zgleda….divno, divno, očekuješ patuljke i šumske vile. Prekrasno! Ostala sam bez daha. Na žalost fotke to nikak ne mogu dočarat, pa ih neću ni stavljat.

Na povratku smo prošli kroz još neki gradić veličine Nana, naravno imali su neki sajam, stali smo … prejeli se raznih pizdarija. Uzela sam neko povrće ko na štapiću i bilo je tolko začinjeno, suze su mi počele teći. Onda me pozvala neka ženskica na svoji štand, imala je neke male sitničice zamotane u bananino lišće – i kao jedi ovo, jedi ovo….dala mi je valjda 6 tih malih stvarčica…..jako fino.

Došli smo nazad po mraku i smrzli smo se skroz. Al nema veze.

I prekjučer navečer, prvi put u Tajlandu – sam bila vani. O sweet Jesus, kaj je to….kaos! Kao neki šoping centar i onda ima oko 10 lokala i čuješ istovremeno muziku iz svih lokala. Mladi Tajlanđani piju ko ludi i onda se ruše, ne mogu hodat. Kak to obično bude, skupilo se nekoliko grupica stranaca…i neko je znao di je neki disko, koji radi čak do 2 u jutro. Daj zamislite….disko pa radi do 2. I naravno, cijeli prizor je još apsurdniji, muzika je još veći trash, svaku pjesmu pjeva drugi pjevač, al nisu karaoke u pitanju – koje oni tu obožavaju. Prepresmiješno. I da, zbilja se “disko” zatvara u 2. Smijeh!

Valjda od silnog spavanja – imam neki problem, zadnje dvije noći ne mogu spavat – totalna insomnija. I kaj je najjače, nakon 2 neprospavane noći…sam išla na noćni bus za Bangkok – 10 sati drndanja, jedina strankinja u busu, jer ne uzimam ni VIP buseve, ni first class, ni ništa tome slično – nego najveći mogući trash.

Crknuta sam! Mislim da mi mozak ne radi uopće….sve prazno!

Roknula sam dvije kave, pojela neke noodliće na placu, kupila si neko voće …istuširala se…i sad sam spremna …ne znam za kaj….trebala bi u šoping.

I tak….mašem vam jako i šaljem usijane pusice iz prevrućeg Bangkoka!

Fotkice – prek dana je svijetlo jednostavno prejako i hrpa slika je koma..tak da sam ono kaj je donekle ok!

Nastavak u Nanu :)

/ Sunčana Pasecky / 4 Comments

Nisam otišla iz Nana. Ostajem do petka….onda možda, samo možda Chiang Rai….a možda ostanem tu do kraja.

Nemam trenutno baš nikakvu potrebu i želju da idem negdje drugdje.

U Nanu postoji super jutarnji i večernji plac di se prodaje hrana. Pravi se gušt prije večere prošetat po placu i kupit klopicu.

Možete kupit napravljene juhe, čušpajze…i onda vam ih stave u plastičnu vrećicu. Prodaju pečene patke, kokoši, svinjetinu, svježe povrće i voće, rižu….sve, sve kaj možete zamislit. Tajlanđani u većini slučajeva ne kuhaju doma i kupuju klopu vani.

U pravilu kupim neko voće – obično banane i nešto kaj mi se sviđa. Ima puno papaje – al papaju nikak ne volim, ima mi okus po povraćotini.

Hrana koja mi je najdraža su male stvarčice zamotane u lišće banane – uvijek je malo rizično, jer u biti ne znaš kaj je unutra. Jučer sam si kupila ribu u nekom super začinjenom sosu tak zamotanu u bananino lišće. Na štandu su već složeni paketi, tak da ne možeš vidit kaj je unutra. Pitaš….na tajlandskom naravno i onda ak te razumiju…..ok….neki put fulaš. Znači jučer sam večerala tu začinjenju ribu, jedan komad normalne ribe, jednu plastičnu vrećicu riže i još jedan paketić u banana lišću, ko desert, riža sa bananom. Hostel ima prekrasnu terasu na krovu s pogledom, pa si još kupim pivu u dućanu i to je to.

U Nanu je specijalitet riža u bambusovom štapu. Može se kupit na jednom mjestu u Nanu. Pripremaju ju na sljedeći način: Odrežu štapove bambusa ….dugačke tak 30 do 40 cm, stave unutra rižu i još dodaju taro (nešto slično ko naš krumpir) ili jaje ili banane il tak nekaj. Onda zapale vatru i u žar zabodu bambusove štapove sa tim svim unutra. I onda se to kao kuha/peče i to je ta famozna riža.

Ima i nekih specijalnih lokala ….di služe samo par jela al su super fina. Uglavnom engleski nigdje ne prolazi. Mora biti tajlandski, al onda u pravilu vaš naglasak nije ok – i ak malo jedno slovo drukčije naglasite onda vas ne kuže il je značenje skroz drugačije. Neki put pogodiš, neki put ne.

Vlasnica hostela je mlada Tajlanđanka, oženjena za Nizozemca i imaju jako slatku bebicu staru 4 mjeseca – koja se zove Bo. 🙂 U svakom slučaju, njegova mama je jako bolesna i trebaju ić u Nizozemsku, al ne mogu nać nikog da radi u hostelu dok ih nema – da imam više vremena i da sam naletila na ovakvo mjestu u proljeće – ne bi oklijevala ni minute. Ostala bi tu radit ziher. Baš me zanima kak je to kad imaš tak neki poslić u Tajlandu…sve je neka laganica i bez pritiska. Nevjerojatno je kak je taj par uspio stvorit super atmosferu u svom hosteliću. Prava umjetnost.

Jako jako jako vam mašem iz opuštenog Nana i predlažem ga svima ko najmirniju destinaciju.  Nan je izvan svih ruta … u biti je na putu za prelazak u Laos, al većina ide na sjeverniju ili južniju granicu.

Nothing at all – Nan

/ Sunčana Pasecky / 4 Comments

U Nanu sam već 5 dana….danas sam trebala otići….probudila sam se u 9 sati….istuširala, kava i uz kavu velim da idem u Chiang Rai….i veli mi lik, bus ti je otišao u 9 sati. Pitam ga, kad je sljedeći bus – nema ga. Ta na na na…..Nan još jedan dan.

Kaj se događa u Nanu – ništa! Al ljudi moji apsolutno ništa – a ja sam se zalijepila za njega. U biti se tu skroz dobro osjećam, ništa se ne događa, nemam baš nikakve lude priče ….ništa …ništa….al sviđa mi se atmosfera.

Bio je neki festival za vikend, muzika, tepisi na podu i onda se svi okupe kad padne mrak, kupe hranu na placu i jedu. Muzika je jako glasna.
U Nanu postoji i prekrasna Pagoda s freskama.

Zbog festivala sam mijenjala smještaj točno tri puta. Nevjerojatno, turista ima sve ukupno možda 10, ali su Tajlanđani iz svih strana navalili tu.

Najbolja stvar u Nanu je masaža. Ima jedna starija gospođa, engleski nula bodova. Prvi put sam došla i skroz me je oduševila. Inače, kažu da nema smisla uzimati masažu od jednog sata – jer ti tijelo ne “proradi” – tak da sam ja uzela 2 sata. I ona zbilja skuži tvoje tijelo za 15 minuta, krene od nogu i onda ide prema gore. Genijalno – razvali te skroz. Bila sam dva dana i treći put mi je uz pomoć unuka prevela da su mi ramena i vrat u komi i da mi klasična tajlandska masaža ne može pomoći. I rekla mi je da postoji nešto rigidnije kaj mi može pomoć, al ona ne zna jel ja to hoću. Pokazala mi je kak to poslije izgleda. Izgleda brutalno. U svakom slučaju trljala mi je vrat i ramena s nekim kamenom ili gumom, ne znam kaj je to bilo. Trlja tam di su ti neke nakupine. I onda to u suštini poplavi, imate podljeve. U biti, izgledam ko žrtva silovanja. I kad ti podljevi prođu to se treba razgradi i onda si ok. Uopće ne boli.

Totalna laganica u Nanu….al ak ću ikad dolazit u Tajland, opet, a hoću – doći ću u Nan zbog kraljice masaže. I ak itko ide u Tajland, odite u Nan, na masažu. Najbolja u svemiru.

Nemam pojma – sutra se možda pomaknem iz Nana – nakon 6 dana. Ak ne zaspim jer si ne želim navijat sat. Ak opet propustim bus ću već odlučit kaj ću. Al sat mi nebu zvonil 🙂

Velika velika pusica

Phrae

/ Sunčana Pasecky / 2 Comments

Phrae je jako mali gradić na sjevero istoku, al ne baš totalnom sjeveru. Divan je, malo me podsjeća na Luang Prabang.

Smještena sam u smiješnom homestayu…kod gospođe Priwan, koja mi je jučer odma rekla da ne pušim blizu nje, onda sam se odmakla par stolova dalje. Rekla da to nije dovoljno daleko i da me moli da se sjednem za crveni stol (najdalji od nje). A soba, to je cirkus – stara kuća od tikovine. Imam limena vrata – koja se ne daju zatvorit. Kupaona je na hodniku, nema lavaboa i kao u teoriji ima tople vode. Priwan je jako draga ženskica, dala mi je neke kineske tablete za kašalj, valjda litru čaja i limun i sol. Danas mi je dala pečene banane.Rekla je da sam jako dobra, al da prestanem pušit jer će mi pluća pocrnit, ona je nekad pušila i može mi pokazat sliku svojih pluća.

Phrae je poznat po tikovini, tak da ima jako puno kuća od tikovine.

Oduševljena sam – ima prekul jutarnji i noćni plac – na kojem se kupuje samo hrana.

Imaju divne pagodice, prekrasne, prekrasne.

A ljudi, svi se jako vesele kad vide strance, imaju hrpu pitanja za tebe. Svi te pozdravljaju. U pagodama se svi trude da ti objasne kaj to je – jedna ženskica mi je na tajlandskom objašnjavala 10 minuta – o čem se radi u pagodi. Ja sam se smješkala i govorila – čai, čai (da da) – na kraju me pita na engleskom – you understand thai – velim joj – no. A ona meni – i don`t speak english. I smiješak i hvala i to je to. Svi veseli.

Jako mi se tu sviđa – ne znam jel mi se sutra da ić u Chiang Rai, kad se zbudim, popim kavu ću odlučit.

Jako vam svima mašem i šaljem vam velike pusice.

Malo fotkica – ovaj put nisu samo pagodice – pusa

 

Sukhothai – Rising of happiness

/ Sunčana Pasecky / 2 Comments

U subotu sam iz Ahyutthaye otišla 360 kilometara sjevernije, u Sukhothai.

Sukhothai na tajlandskom znači Buđenje sreće. 🙂

Pagode i stupe u Sukhothaiju su puno ušćuvanije nego one u Ahyutthayi, Bude nisu obezglavljeni…..  “Same, same, but different.”

Sukhothai je jako mali gradić. Smještena sam u starom dijelu grada i osim povijesnog dijela, se zbilja nema niš za vidit.

Uspjela sam naći domaći jeftini pajzl. Odlična hrana. Tam sam provela puno vremena….ručak, večera i cuga na večer. Dok sam sinoć pila pivicu za laku noć…počeli su zatvarati restoran….ispred su 2 klupe sa stolom….ko neki javni prostor…pa sam se prebacila van. Na drugom stolu je 5 domaćih likova cugalo treću bocu jeftinog viskija.  Malo po malo smo se skompali….oduševili su se kad su me pitali kolko imam godina…i kad sam i ja rekla “sam sip” ….kaj znači tridestjednu.  Jedan dečko od tih svih ispred pajzla ima 31 godinu. I pitam ga kad mu je rođendan….i on razmišlja, razmišlja….i pita me mogu mu dat papir i olovku. Naravno da mogu…napiše on ….16. 01. 2526. ….i onda ispod neka matematika….i njegov datum u našem kalendaru je 16.01.1983. Znači u Tajlandu je danas godina 2558. Znala sam da mora biti neka razlika, da ovdje Novu godinu za ozbiljno slave u travnju, kao i u Kambodži. Ali prošle godine, nisam previše pažnje obraćala na to. Ostala sam skroz fascinirana, uspjela sam pročitati na internetu da u tajlandu koriste solarni i lunarni kalendar. Imaju 12 mjeseci, 7 dana u tjednu.

To je uglavnom sve kaj sam uspjela razumjeti, ali me sama brojka skroz šokirala – nikad prije nisam o tome razmišljala.

Jučer sam trebala otići iz Sukhothaya….nemam više tu kaj raditi, sve sam vidla, sve sam obavila….al naravno, ostala sam….ovaj put je razlog vrlo prizeman….prehlađena sam ….ne prejako….al kad sam se u jutro probudila nisam imala snage za odlazak na autobusnu stanicu, navlačenje ruksaka i slične stvari. Al isto tak, uvijek negdje moram čekat da mi se neka roba opere …pa je i to izgovor.

Onda je pala tajlandska masaža – po prvi put. Zgodno, ne znam jel znate kak to zgleda – ženskica onak malo jača me masirala, najdulje noge ….ona to nekak čudno stiska, ne ko kod nas, samo vas nekak pritišće, koristi svoje ruke , koljena, laktove i stopala. Završim masažicu platim 200 batha i iz neke sobe se pojavljuje dedica ….on je platil 800 batha – pretpostavljam da je bila u pitanju happy end masaža. 🙂

Lovim bus za malo sjeverniju destinaciju – Phrae.

Tamo nema ničeg spektakularnog, mali gradić….18.000 ljudi….ne znam zakaj sam se odlučila da idem tamo – al idem. Nisam upoznala nikog ko je bio tamo il ide tamo….il bilo kaj slično….odavde u pravilu svi uzimaju bus za Chiang Mai. A ja baš nemam volje za 6 sati  busa i opet veliki grad…hrpa ljudi i tak. Veli Lonley Planet da je Phrae, zgodan mali gradić, sa fantastičnom klopom – zakaj ne!

 

Velika pusa

 

IMG_0610 IMG_0631 IMG_0644 IMG_0647 IMG_0649 IMG_0659 IMG_0664 IMG_0670 IMG_0675 IMG_0683 IMG_0691 IMG_0712 IMG_0723 IMG_0730

Ovak nešto bude pred svakim kipom Bude

Ovak nešto bude pred svakim kipom Bude

IMG_0771

 

Ayutthaya

/ Sunčana Pasecky / 10 Comments

Krećem busom iz Rangona za Bangkok u 19h na večer. Vožnja od cca 10 sati. Na mom sjedalu u autobusu sjedi stariji gospodin. Sjela sam se na zadnji zic – onaj di ima četri sjedala. Kaj se dogodilo? Taj zic je naravno malo podignut, a kak sam ja polupatuljak…nisam dosegla s nogama do poda ili onog nečeg na kaj staviš noge da se kak ti odmaraju… i tak su mi sirote noge lamantirile po busu 10 sati. Znate koja muka. Al to nije sve! Kak je to zadnji zic – svaki put kad je bus zakočil, iznad mene ko da je netko otvorio pipu. Sva voda od klime je curila po meni s jedne strane i po indijcu koji je sjedil sa suprotne strane.

Kad sam izašla iz tog busa, ko da sam ronila. Voda se cijedila s mene. Kak god, nakon 10 sati fina mokra dama izlazi iz busa u BKK, bilo je oko 5 u jutro – i ona klasična navala – madam taxi, madam tuk tuk, madam minibus, madam ver du ju gou?

Fol imam sve pod konrolom – no, no tenk ju, i tejk anader bus hir. I šećem se  po tom mrklom mraku s ruksakom, mokra….i nema busa za Ayutthayu….nema i nema. Imaju neki štandići di se prodaju karte za kud želiš. Al ne i za Ayutthayu…i onda naravno ipak mini bus za drugi kolodvor. Ne znam jel vozač tog kombija bio drogiran, il obavi  90 vožnji na noć pa ruši svoje rekorde, misla sam da bumo poginuli. Od jednog do drugog kolodvora….nekih pola sata….po jebenom ogromnom Bangkoku….di je promet uvijek gust, lik ni jednom nije stao na kočnicu….dok nismo došli na kolodvor. Valjda mu fali adrenalina

Već sam naravno, bila suha. I evo mene kod mog minibusa….i vozi za Ayutthayu i kreće za 10 minuta i nema problema….bus pun klinaca koji idu u školu, na faks il tak nekam. Dečki dečkima popravljaju stajling, frču rukave i takva spika….nisam ni tu mogla spavat jer je bilo zanimljivo.

Više nisam znala ko sam – strgana u 8 u jutro, ko da me tenk pregazil. Znači jela sam, pila kavu, slušala priče od nekog napornog nijemca . Misla sam da bum iz kože iskočila – čemu nepotrebni razgovori, baš se pitam….koja je svrha tog blebetanja za niš. Nikak mi te pričalice nisu jasne. Uopće ne kužim te parazite koji oblijeću tuđe stolove i samo se prikače….il se sjednu za stol do tvog i bla bla bla…kad bi to imalo nekog smisla, naravno da bi kužila….da je to razgovor….al to je priča, samo jednosmjerno riječi idu i ti ne kužiš kaj se dogodilo….prisjedne ti i piva i birtija i sve….i onda se samo pokupiš i veliš…aj hev tu go, bye. Užas i tak te izbace iz svake imalo kul britije.

Taj dan je prošal za niš…išla sam se prošetat…..izgubila sam se otprilike 4 puta. Niš drugo nije imalo smisla neg se gubit.

Sljedeći dan sam naravno zaspala – u sobi bez prozora nemaš baš neki osjećaj vremena. Krenula ponovno do tog povijesnog dijela – pa sve kao skužila – pa dobila žulj – pa opet do hostela, promijeniti obuću, pa iznajmiti bicikl….i onda dok sam ko i inače skužila tu kartu…trebalo je….jooooj.

Al ljudi moji Ayutthaya…..kak sam bila sretna. Oborila me s nogu, ona sreća….ko kad malo dijete ode u zološki prvi put, ili kad dobije svog peseka il tak nekaj. Il recimo ko novogodišnji vatrometi za sve. Ono – daj me nemoj….ovo je za zbilja? Ovo je tu – i ja sam tu, na narančastom bicikliću se vozim od jedne skupine pagoda, do druge. Istina da je vani oko 35 stupnjeva….al kak je lepo. Za nevjerovati.

Inače, za informaciju, Ayutthaya je jednom bila jedan od vodećih svjetskih gradova. Između 1350. i 1767. godine bila je  prijestolnica Sijama. Tada je bila sjedište trgovine i trgovci iz cijelog svijeta su dolazili ovdje. U jednom trenutku kraljevstvo Sijama je vladalo površinom većom od Engleske i Francuske zajedno. Zapadne sile nisu nikada upravljale Ayutthayom. Sudjelova je u 70 ratova u 417 godina svoje vladavine. Zadnja bitka se odvila 1767., kada je Burmanska vojska upala u grad i sravnila ga sa zemljom. Sve što je ostalo od starog grada je propadalo do 1991. kada je Ayutthaya uvrštena u Unesco svjetsku baštinu i počela se renovirati. Danas je Ayutthaya hit…ali je simpasta.

Ja sam naravno imala super plan Ayutthaya 3 dana i onda pičim dalje i kao imam program i sve…i moram ga se držati u dan jer nebum stigla bla bla bla. Danas se probudim u 8, izađem iz sobe i evo kiše i to totalno luđačke. Ovo je inače hit sezona u Tajlandu i kiša nebi trebala padat. I ajde nebudi ljena, provjerim prognozu za svoju sljedeću destinaciju…kiša sljedeća 4 dana….kaj bum, današnji dan je očito propal….mogu pisat, mogu pit kave i sokove, ne mogu se maknut iz hostela. Nemogu na bic, ne mogu niš vidit – nemam kišobrana, nemam jakne i nemam volje hodat po kanalizaciji koja se diže po cesti. Tak da ostajem na tereasi hostela. Čisto za dojam, danas u jutro pijem kavu…i lik do mene…bla bla bla …od kud si….i tak veli on meni na 20 jezika znam reći: Dobrodošli u ludnica, tu su svi ludi.  Frajer mi to kaže na hrvatskom. WTF?!?!?!

No kaj sad da velim….ostajem tu još jedan dan jer se nema smisla nikam micati, tu je sutra dobro vrijeme, drugdje je kiša. Ne ostaje mi se … al ajde

Malo Vam fotkice uploadam i tak, za zabavu.

Velika pusa, veliki osmijeh i veliki zagrljaj svima.

 

Ko Chang – happy new day

/ Sunčana Pasecky / 5 Comments

Ko Chang je mali otočić u Andamanskom moru. Prekriven đunglom mangrovesa (ne znam prevest, a ne zna ni google). Na kraju nisam otišla na Long Beach, nego sam, naravno, cijelo vrijeme ostala u pripizdini.

Nema motora koje turisti mogu iznajmit – samo se domaći mogu đarat, bicikla naravno nema jer je prebrdovit – i niko nije tak lud. Ko da stalno penješ Črnilovački breg – pa dole, pa opet iznonova. Otok je zbilja prava pravcata đungla.

Moji bungić je ovaj put bio na osami, prvu noć se prozor nije dal zatvorit, nit malo….znate koja me frkica bilo….konstantno čuješ ogromnu buku. Vani je službeni kraj svijeta. Paničar kakav sam ja – svakaj zabrije – neko mi ulazi u bungalo, evo hoda po terasi…pa siktanje zmija…pa ptice lamantire…pa ogromni valovi…pa gušteri skaču po krovu…pa malo uđu unutra. Budila sam se po 2 – 3 puta na noć. Al u biti to je đungla i sva ta buka je skroz normalna stvar.

Bungalove ima mladi tajlandski par i njihovi braća i sestre žive s njima i pomažu im. Prekul su, ful dragi.

Kak sam već napisala, došla sam s parom iz Švicarske, dan prije nas je došao par iz Finske…lepo smo se družili…bio je i stariji gospon iz Francuske. Ljudi koji žive tu, na otoku, ne žele struju, ne žele iznajmljivat motore turistima i vele da i ovako imaju imaju dovoljno ljudi koji im dolaze.

Savršeno mjesto za pušaće trave. Svi puše, valjda od 15 godine, žene i cure u pravilu ne. Totalni chill.

Jednu večer smo imali zabavu, Jay – mlađi buraz od vlasnika bungića je imao 17 rođendan – kak mi se potrefilo. :)….baloni, roštilj, koktelići, pivica….jako fino sve. Vlasnik bungalova je jako flegma i smiješan – kupio je meso krokodila, on to ne jede često, al mislio je da bi nam bilo fora. Naravno da sam probala. Onak je malo teže za žvakat, al ok. Prvo sam mislila – nema šanse da probam, ne jedem meso. Al u biti jebeš navike se povremeno ne mijenjaju – a kad ću opet imat priliku probat krokodila? I tak ….. krokić je zanimljiv.

Zabava je bila štosna, u silnim razgovorima sam saznala da su prošle godine (2014.) u “dvorištu” bungića obračun imale 2 kobre – jedna kraljevska i jedna obična. Nisu ih dirali, kad je fajt završil kobre su otišle. Vidil je to i gospon francuz. Inače, otok je krcat kobrama, osobito kraljevskim. Ima ih po svuda i svi koju tu češće dolaze su ih vidli – nisam ih vidla, al sam skoro pa ziher da sam ih čula.

Doček Nove godine je bio super jak. Na Staru godinu, smo se išli prošetat do Long Beacha di je bio party. Vidli smo smiješan natpis posred plaže – Happy New Day. To vam je atmosfera otoka i to je bila atmosfera dočeka. Svaki dan je Nova godina, rođendan – il kaj god si želiš.

Vlasnica hostela ima mlađu, jako dragu sestru i ona me učila tajlandski, ja nju engleski. Sad relativno znam brojat do 100 i za dalje imam napisan šalić. Mogu ić jest na plac i naručit si vegetarijansku nezačinjenu klopu. Super sam pričalica.

Jučer sam bila u Ranongu, morala sam čekat noćni bus za Bangkok 9 sati. Bila sam na placu, pojela finu rižu s povrćem, gljivama i tofuom. I nisam imala više kaj ….nemaš kaj zbilja….kava, piva, čaj….pa ispočetka. Čekanje busa ne kolodvoru me izludilo. Ženskica u birtiji me ponudila da se idem unutra istuširat, il odspavat na klupi….trebala sam …..da sam znala kakva me vožnja čeka! Oooo majko mila.

Želim vam svima da u Novoj 2015-oj  imate prikvačen iskren osmijeh, da vam je svaki dan ispunjen i različit od prethodnog. Budite sretni, iskreno i duboko sretni i ispunjeni.

Volim Vas, najveća pusa iz prijestolnice Siama – Ayuthaye.

 

Raj u divljini

/ Sunčana Pasecky / Leave a comment

Pozdrav ekipica…ak se pitate di sam – u raju.

Pisem vam s moba s neta kojeg imam na Thai SIM kartici. Otok je ludilo. Struje ima od 19 do 22…tad se gasi generator. Kad sam tu dolazila s brodom…nestalo je benzina na brodicu  -cirkus.

Dosla sam na otok zajedno s jako dragim parom iz svicarske. Smjesteni smo na strani otoka di zbilja nema niceg. Samo nasi bungalovi. Totalni mir. Kad sam u bunaglu prvi dan zatvarala prozor…po meni se prosetal ogroman guster – velicine ko od lakta pa do kraja prstiju na ruci.

Popodne se nas troje islo prosetat do kao poznatije strane otoka zvane Aoi  Yai ili Long Beach. Mislili smo mozda tu bude ljudi  – neka guzva, nekaj ….nula bodova. Bungalovi povuceni u sumarak. Imaju kao terase di se moze popit pice. Nema lezaljki na plazi, nema suncobrana, niko nis ne prodaje. U tih par kafica si sam radis kavu ….totalni chill. Kad smo se vracali vec je bil mrak….i naravno da smo se zgubili. Pjesak na plazi nije bijeli…nego lagano zuckasti. A sve je tolko divno i tolko mirno. Nema auti, par motora. Na cijelom otoku su i dva ducana. Tolko mi se svida da mislim da cu ostat dulje od plana. Bum vidla…nakon par dana bi se prebacila na taj Long beach…pa cu vidit…ne zuri mi se nikam totalni zen. Svi su tolko skulirani. Navecer na zajednickoj terasi …ekipa slika, pljuga, igra se sah, cita se, tu i tam neko prica….al ne precesto. Zbilja sam odusevljena.

I ne znam jel sam napisala …u pravilu je mala stazica na otoku betonirana, pola nje…druga polovica je blatnjavi put…gore dole…dost je brdovit otok. Setnja je zbilja ko po dungli.

velika pusa i veliki mah.

Ak se ne mogu javljat…sori…zbilja je tesko uhvatit signal.

Cmok

Zadnji dan Bangkoka u ovoj rundi

/ Sunčana Pasecky / 3 Comments

Helou Helou……poklone ste razmotali, Božićne ručkove obavili….sad dijeta do Stare godine 🙂

Meni se za sad ne sviđa klopa tu – možda nisam imala sreće. Al zbilja mi se diže želudac kad jedem. Sve je tak začinjeno – dok jedem pol vremena provedem brišući nos il plačući. Ak nije ljuto onda je napravljeno s kokosovim mljekom i onda je jelo nekak ljigavo slatko….od čega mi se zbilja povraća. Smršavila bum. Nije loše 😉

Kroz nekih sat i pol uzimam taxi i idem na autobusnu stanicu i lovim bus za Ranong – noćna vožnja, otkud bi u jutro trebala uhvatit neki brodić za mali otočić Ko Chang, di je plan – da nema plana.

Jučer sam išla u potragu za baterijom za laptop i fotić. Kupila sam fotić. Navečer sam saznala di mogu nać bateriju – al jebi ga nisam otišla. Nije mi se dalo – a zbilja mi treba, blesava sam! Sinoć sam se malo tu družila s nekom ruskinjom, španjolkom i vlasnicom hostela. Što je bilo zanimljivo. Ženska spika.

Danas sam se kasno zbudila, popila kavu, nekaj klopnula…otišla podić novce s bankomata i nekaj razmijenit…da se opskrbim s kešom za otok jer tam pretpostavljam nema ni mjenjačnice (ak ima vjerujem da je tečaj koma) ni bankomata, kupila si sim karticu da imam bar neki interenet na telefonu jer tam baš nema wifija….samo u nekim bircevim( tak bar veli Lonely Planet, al ne znam dal da mu vjerujem). Laptop je teško sranje, baterija rikava za pol sata.

U svakom slučaju ak se ne javim, znate da nema neta ni wifija i da sam na otoku i da je sve ok. Ak bu tog sveg bilo se javim.

I da za one brižne….sve te silne bathe koje sad imam sam pospremila u super sigurnu torbicu oko struka….samo malo love imam u novčaniku 🙂

Cmoki cmoki….i uživajte u super dugom vikendu