Helou Helou……poklone ste razmotali, Božićne ručkove obavili….sad dijeta do Stare godine 🙂

Meni se za sad ne sviđa klopa tu – možda nisam imala sreće. Al zbilja mi se diže želudac kad jedem. Sve je tak začinjeno – dok jedem pol vremena provedem brišući nos il plačući. Ak nije ljuto onda je napravljeno s kokosovim mljekom i onda je jelo nekak ljigavo slatko….od čega mi se zbilja povraća. Smršavila bum. Nije loše 😉

Kroz nekih sat i pol uzimam taxi i idem na autobusnu stanicu i lovim bus za Ranong – noćna vožnja, otkud bi u jutro trebala uhvatit neki brodić za mali otočić Ko Chang, di je plan – da nema plana.

Jučer sam išla u potragu za baterijom za laptop i fotić. Kupila sam fotić. Navečer sam saznala di mogu nać bateriju – al jebi ga nisam otišla. Nije mi se dalo – a zbilja mi treba, blesava sam! Sinoć sam se malo tu družila s nekom ruskinjom, španjolkom i vlasnicom hostela. Što je bilo zanimljivo. Ženska spika.

Danas sam se kasno zbudila, popila kavu, nekaj klopnula…otišla podić novce s bankomata i nekaj razmijenit…da se opskrbim s kešom za otok jer tam pretpostavljam nema ni mjenjačnice (ak ima vjerujem da je tečaj koma) ni bankomata, kupila si sim karticu da imam bar neki interenet na telefonu jer tam baš nema wifija….samo u nekim bircevim( tak bar veli Lonely Planet, al ne znam dal da mu vjerujem). Laptop je teško sranje, baterija rikava za pol sata.

U svakom slučaju ak se ne javim, znate da nema neta ni wifija i da sam na otoku i da je sve ok. Ak bu tog sveg bilo se javim.

I da za one brižne….sve te silne bathe koje sad imam sam pospremila u super sigurnu torbicu oko struka….samo malo love imam u novčaniku 🙂

Cmoki cmoki….i uživajte u super dugom vikendu

Ta na na na – nakon presmiješnih pokušaja prelaska tajlandske granice bez vize, pa spuštanja do Vientiana po vizu, pa nakon znate svi čega….. i nakon sedam mjeseci u dragoj Jaskici, evo me u Bangkoku. Niko sretniji od mene. Luftam glavu na plus 28. Imam novu putovnicu, finu poštambiljanu vizu za Tajland, kartice, čaroban rozi Canon – koji su mi posudile divne prijateljice, oprani ruksak, krasne plave sandale koje me ne žuljaju a koje su mi moje prekul cimerice s posla kupile dok sam još bila u Burmi, finu tanku malu vreću od Andree, super sigurnu malu torbicu oko struka za putovnicu i kartice – s kojom me tata počastio. Ko u snovima. …puno sam bolje opremljena nego ovo proljeće – hvala vam

Tolko sam van sebe, da ne znam kaj bi od te mega sreće.

Sad kad sam tu, nemam osjećaj da sam u ovom otkačenom kutu svijeta bila prije sedam mjeseci, ko da sam se jučer skitala po Laosu. Možda sam i tolko hepi, jer mi je prst sudbine htio nametnuti Tajland kao ultimativnu prepreku. Čak je i tranzitnu vizu za Tajland, bilo teško dobit. I onda kad me se tješilo mi se govorilo – bolje je da nisi otišla u T., možda je to sudbina, možda bi ti se nekaj još gore dogodilo da si otišla. Znam dobro zakaj se to tad govorilo. Al nema babe roga i Krampusa. Samo je Sveti Nikola tu, ulaštimo čizmicu, napišemo pismo i darovi nam samo padaju unutra. To tak je ….i ja u to ultimativno vjerujem. Nisam pisala pismo Svetom Nikoli ove godine, al sam dobila ultra poklone. 

Ne tvrdim ja da ne djeluje i ne funkcionira priča s baba rogom, al ko nju šljivi. Imamo Svetog Nikolu s puno boljim principom. 

U studenom su me tak jako zasvrbili tabani – da je to već bilo za dijagnozu. Kak prave ljubavi nikad ne završavaju – tak ni moja priča s pakiranjem ruksaka, ne može završit. Meni su ovi leptirići koje sad imam omiljeni i nema se tu kaj dodati. Di bum sutra, kaj bum jela, di bum spavala, od kud vozi bus – to su mi omiljena pitanja. Kaj mogu nego plakati od sreće!

Zakaj sam sad u Tajlandu? Tu je sunce, nema ebole, i nadam se da nema ISIL-ovca. Meni je to čist dosta. A za sve druge ljubavne priče se tajming mora drugačije posložiti.

Ajmo mi nazad, na moju današnju situaciju – obavila sam avione, došla do hostelića, sve negdje oko 7 u jutro, vi ste debelo spavali, jer sam tu šest sati u plusu – i doći će mi Nova Godina prije 🙂

Bangkok – oooo Bože mili, koji grad…8.5 milijuna ljudi (pročitala sam na netu)!

Dok sam se vlakom vozila do “centra” sam bila šokirana – kolko ogromnih zgrada. Nikad to prije nisam vidla. 

Smještena sam u malom hosteliću, nije u centru, trenutno sam jedini gost …..to mi se ne sviđa. Nisam baš u điru za luda tulumarenja po onom poznatom Ko San (ulica poznata po partijima i hostelima-ne znam kak se točno piše), tak da sam solo brijač. Nema veze ….. do sad sam se muvala po tom kvartu…pojela ručak za famoznih 7 kuna ( nije niš valjal), popila pivu za 10…..istuširala sam se, kosa mi se posušila za 5 minuta na suncu….i još ću se tuda malo šetat, jer mi se neda ić do centra. U avionu nisam spavala uopće….kaj da vam velim letila sam sa China Airlinesom….ah ah ah…nije baš nekaj. Nisam ni oka sklopila trenutno sam budna neprestano od ponedjeljka u 5 u jutro. Tak mi i mozak funkcionira!

Niš specijalno mi se nije dogodilo, al sam sretna ko malo dijete! Hvala svemiru i svima divnim ljudima koji su mi pomogli da se ovo zbilja dogodi.

Nadam se da ste već nabavili borove …. imam jednu malu preslatku kuglicu…..za atmosferu al i zato jer znam di su ljudi koje volim i znam kaj ćete svi sutra raditi – napravit ću to i ja nekih šest sati prije vas!

Velika predblagdanska pusa!