Đubrenje u Vientianu

Morat ću se vratit doma kroz nekih 10 dana.

Stvarno sam sretna da sam imala priliku putovati ovolko. Život je nepredvidljiv i sve je dobro, baš ovak kak je.

Svima vama koji ovo čitate je očito je da imam problem, da sam ogromna “zbrčka” i da se nikad nisam uspjela dovesti u red. Kad pokušavam bit “nezbrčka” to je tolko naporno i to tolko nisam ja – jednostavno ne ide i kaj sad 🙂

S druge strane, zahvaljujući tome uskoro pijevo kavu, pivu il gem. 🙂 …ne zvuči loše 🙂

Već sam dulje od deset dana u Vientianu, u hostelu koji se zove Vientiane Backpacker – 20 nas je u sobi i osjećam se ko da imam zamjenski dom i zamjensku obitelj.

Ekipa koju sam tu upoznala je prekrasna, ljudi koji su mi trebali u ovakvoj situaciji i pomogli mi da u miru mogu završit putovanje. Bez žaljenja.

Upravo ekipa na putu može moji trenutni problem jako dobro razumjeti. Kad god da se dogodi, za sve je povratak doma šok – jer jbg tu je sav život na ulici, sve izgleda drukčije i život s ruksakom na leđima je drukčiji od života doma. Ni jedan dan na putu, nije imao nikakve sličnosti s ni jednim danom doma. Nakon nekog vremena to postane norma i povratak je težak. A kad to nije plan, mozak igra čudnu igru i lako je past u depru.

Dok čekam papire i dok ne posložim neki suvisli povratak doma  imam “đubrenje u Vientianu”…..taman ono kaj su mi neki od vas poželili 🙂

Ekipa s kojom se družim je šarena od 22 do 68 godina. Svi smo dugo u Vientianu, većina nas po drugi put. Totalno smo u laganici. Uglavnom smo svi tu zaglavili. Napravili smo si da nam bude lijepo i sad ne želimo baš otići.

Pomogli su mi da prihvatim svaku životnu situaciju sa zahvalnošću jer svako iskustvo je lijepo. Moji gubitak putovnice nije nikava tragedija, ništa zaista loše mi se nije dogodilo. Moram doma i to je sve.

Naši dani se sastoje od kava, indijskih restača, roštiljanja po drugim hostelima, visenja na terasi i jednostavno nerađenja ničeg – baš ono kaj volim 🙂

Svima nam je Backpacker novi dom, svi dobivamo ekstra dodatke uz doručak, poklanjaju nam robu u hostelu i slične stvari.

Kak sam već napisala sve pagode su iste, svi gradovi slični, ljudi su ti koji prave razliku. U mom slučaju na kraju putovanja sam upoznala ljude kakve sam tražila. Super smo kliknuli, prava energija, slična brija….i jako sam zahvalna na tome.

Kak bi Robert, deda Kanađanin rekao – I am impatient men, i dont wont to wait to die to see haven, so i am 68 years in heaven. I to je to! Kužite briju!

Stay in heaven!

2 comments

  1. Jedan od najljepših postova draga…Veselim se đubrenju na Strossu i da nam dođeš doma…Malezija ne bu nikam pobjegla…Moraš priznat da ni Jaska nije preloša uz dobru ekipu koja te okružuje…Cmokić see ya soon…Ne radi ništa dok se ne vidimo! 🙂

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s