Kad smo se vratili s otoka i sijeli u tuk tuk u luci, rekli smo vozaču da oćemo lovit bus za Takeo ( u kojem se po Lonely Planetu događa: “apsolutly nothing at all”). Dost dugo smo se nabrijavali na taj famozni Nothing at all Takeo. Vozač nas je dopeljal na stanicu i zval bus da nas čeka. Kad smo došli u Kep, ekipa je čilala po ulici na tepihima se roštiljalo, pila se piva, igrale su se kambodžanske društvene igre – čini se obećavajuće, kaj ne? Predomislili smo se. Kep je najbolje mjesto, poslje Siem Reapa, za Novu godinu, tak su nam bar rekli. Otkantali smo bus i ostali.
Oko 20 na večer sjedimo na zidiću, pijemo pivu, čekamo da počne mjuza i ples…al nula bodova, ekipa se pakira doma….jer sutra rano u jutro treba počet feštat opet.

Slijedeći dan smo uzeli motor i otišli do Kampota jer fakat nije imalo nikakvog smisla bit u Kepu. Vozikali smo se po okolnim selendrama – gledali neke špilje i vodopade koji su jako popularni za kambodžance (il kak se oni već zovu). Probali smo otić u kino, al kino je zatvoreno zbog Nove godine. Navečer smo se vratili u Kep – ponovno ista priča. Super ništa! Najluđe od svega je da smo mi ko bedaki čekali da se nekaj ludo i neponovljivo dogodi u tom Kepu! Naravno imali smo pametne poslove ko čekanje da se roba opere i takve stvari. Super smireni kineski birc na rotoru u kojem ima bar malo propuha. I ne znam kaj još …. fina salata od papaje na pokretnim štandovima, riba na placu i to je to. Moglo se izležavat na plaži…nemam pojma zakaj mi nismo bili na plaži….meni je tu more preplitko i sam se naživciram. U biti ne volim njihove plaže, pjesak i plitko more…jedino se dobro izlažavat za uskladit “bauštela” boju.

Zabava u Kepu na koju smo ranije naletitili je očito bila totalna slučajnost.

Ja sam si rasturila nožni prst na neki kamen, na tom nekom tepihiu na pločniku di oni slave ….u biti nemam kože na prstu, idealno za hodanje u japankama po kambodžasnkim ultra čistim ulicama.

Klinci svašta prodaju po svuda. Oni koji su malo veći trgovački kalibar, kad prodaju nepotrebne gluposti, imaju svoju omiljenu rečenicu broj tri. Nakon dva uobičajena pokušaja brutalnog uvaljivanja će vas osvojiti sa – Come on man, open your heart, open your wallet! Kraljevi ulične trgovine!

Kambodžanska moda? Pidžame! Žene furaju pidžame – na hello kitty, na likove iz crtića, cvijeće. Mora bit jedan komplet, ne smijete pomiješat donji i gornji dio. Preferirane boje: žuta, roza, crvena, plava rijetko, zelena nikad.

Nakon Kepa, smo otišli – zamislite kud – u moji omiljeni i najdraži na svijetu Phnom Penh! Koji je ovaj put bio potpuno napušten, potpuno prazan milijunski grad. Sve zatvoreno. Znate di su svi ljudi? Slave Novu godinu il u Siem Reapu il u Kepu.

Mihael i ja smo se u Phnom Penhu pozdravili, ja sam morala provjerit novogodišnju feštu u Siem Reapu, a on u ostalim pripizdinama prema Laosu.

Cesta za Siem Reap nije asfaltirtana – cca 320 km glavne ceste u zemlji (u čitavoj Kambodži postoje 3 ceste). Čula sam to, al nisam vjerovala, misla sam – ma nemojte me zajebavat. Vozili smo se 7 sati. Kad sam došla u Siem Reap – ludilo, zabava na najjače, svi su mortus po ulici, svi se ruše i svi cugaju  Lokalaca nema, znači ista priča ko i u Kepu. Sam kaj u Kepu nema dovoljno blesavih turista. Prvi put sam u ovom dijelu svijeta izašla iz busa a da me nije opsjedala hrpa tuk tuk vozača – dapače, nije bilo ni jednog. Bila sam jedina trezna bijela osoba na ulici i tražila tuk tuk. Klinac kojeg sam našla naravno nije znal di je hostel u koji hoću ić . Siem Reap je mali grad, oko 150.000 ljudi i taj moji hostel je na točno 5 minuta pješke od mjesta di me bus iskrcal. Pojma nisam imala. Sat i pol smo se vozili po Siem Reapu. Bilo je oko pol 4 u jutro. U dormu 30 ljudi. Ko da ležiš na kolodvoru, evo tak. Oka nisam sklopila. U 7 sam otišla pit kavu i tražit sobu, neću nikakv dorm – hoću se naspavat. I tak, sad sam tu, u tom nabrijanom gradu.
Puno Vas volim, mislim na vas stalno i vrtim si po glavi ko bi u kojoj situaciji fakat užival i umiral od smijeha. Velika pusa.