Zaboravljeni cirkus

Kad sam bila klinka, ljeti je na par dana dolazio cirkus na livadu iza našeg dvorišta. Cirkus je bio totalno mali, ali je u mojim očima bio velik i čudesan. Klaunovi su imali papagaje. Djevojčica akrobatica je izvodila teške joga poze, na trapezu je plesala s obručima. Imali su ponije i točku s pesekima i majmunima. Dečko koji je timario konje je imal plavo pobojanu kosu i nosil je fudbalerku. Kad bi došli, cijeli dan su postavljali šatore i puštali muziku.  Mama i tata su me godinama vodili u taj cirkus. Htjela sam ići svaki dan, neki put su popustili mojem nagovaranju, neki put su baka i deda uskočili. Dok sam gledala cirkusantske trikove dječje oči su mi bile ogromne od čuđenja! Pitala sam se da li je to  stvarno. Šetala sam oko njihovih šatora i satima iz dvorišta u tišini promatrala kaj se tam događa. Preko dana su radili uobičajene stvari, hranili ponije i majmune. Navečer su oblačili najšarenije kostime, perjanice i pretvarali se u dostojanstvene, klasično lijepe performere. Nisu bili s ovog svijeta, al su na par dana ušli u moj. Predstavljali  su  čarobni trenutak koji svakog malog čovjeka odvodi u šareniji i zabavniji svijet.

Htjela sam, naravno, da me uzmu sa sobom, jer bi to cirkusi trebali raditi – regrutirat malu djecu. Promaknuo im je moj super cirkusantski potencijal. Najbliže kaj sam se ikad približila cirkusu je rentanje stana od cirkusantice.
Sjećam se ljeta kad moj obožavani cirkus nije došao. Tužna  tuga malog svemira. Pa zakaj nisu došli???

Kroz par godina je livada postala dosadno, sivo parkiralište. Cirkus se više nikad nije pojavio. Dolazili su neki drugi cirkusi u Jasku. Rastužili bi me, instant, fensi, dosadni, nisu  mogli razigrati dječji um. Tražila sam baš taj mali, ludi, drugačiji cirkus u kojem ponosna, stara ciganka, sa zlatnim zubima i zveckavim nakitom prodaje karte. Nije se pojavio.

Tbilisi je uspio probuditi uspomene na taj zaboravljeni cirkus.

Tbilisi je uzbudljivo cirkusantski. Atmosfera mu je čarobna. Tbilisi hrani majmune i ponije, nosi najšareniju obleku, perjanice, šljokice i sve ono kaj kul mjesta nose. S livade provirujem u tuđi šareni svijet.  Svijet nepretencioznog, neisfuranog i stvarnog arta. Čini mi se da možda i  nema namjeru biti takav – al  baš je takav.
Kipići svakodnevnih ljudi uzduž glavne ulice. Najpomaknutiji i najšašaviji sat uz kazalište lutaka – jer je kazalište lutaka toliko kul da treba biti počašćeno sa superpomaknutim artom. Najšareniji i najeklektičniji balkoni. Najluđi prozori.  Dost ludi, smrknuti i ozbiljni ljudi. Najfiniji sirevi, najfinije vino i dost dobra turska kava. Hrpa voća i povrća, valjda i hrpa finog mesa. Razrušeno i obnovljeno, moderno i old skul. Vidla sam spontano troglasno raspjevano krštenje u najstarijoj bazilici u Tbilisiju. Kupala sam se u sumpornoj kupki i poslije sam smrdila ko da sam tri dana bez tuširanja špricala vinograd! Sve to i sve ono što ne znam opisati je doprinijelo buđenju malog, šarenog svijeta iz tog zaboravljenog cirkusa.

U nastavku ću se morat malo jače potrudit primijetiti šljokice jer sam izgubila leće 😀
Šaljem puse iz cirkusantskog, šarenog i pomaknutog Tbilisija.

Kaj veliš na malo Gruzije?

Petak  je, sunce lupa na sve strane, vozim se doma s posla. Primjećujem da imam društvo! Moj omiljeni patuljak nametljivo izvodi vratolomije po autu. Razletio se. U jednoj sekundi je na šajbi pa na volanu, sjeda se na naslonjač zica i lagano me povlači za kosu! Pokušavam ga odgurnut, a on se samo smijulji! Znam kaj se događa kad je u ovom raspoloženju. Znam da nisam u toj energiji. Hoću samo spavati!  I ne kužim kaj je njemu. Pozna me bolje od svih. Kaj izvodi? Moram bit hladna i odrješita i ne smijem se napeljat na priču. Zaš ne čeka da zapadne snijeg? Ljetne ideje su mu uvijek najgore. Prošli smo to previše puta! Pojačava muziku, čaga i ignorira moj tako rijedak racio. Znam da ću kroz 5 minuta promijeniti svoje želje. Ne mogu šutiti više i naša suluda komunikacija počinje:

 – Kaj mi hoćeš reći?

– Idemo na Saljske Užance?  Jel već imaš ideju kaj ćeš raditi poslije tog jednog vikenda???

-Vratiti ću se doma i raditi sve one stvari koje već godinu i pol želim. Naspavat ću se. Neće mi zvoniti sat. To baš jako hoću.

– A jel bi malo brijala po moru, pa to je fora, to već dugo nisi?

– Ne bi, izluđuju me stranci sa svojom megaretardiranom vožnjom!

– A malo kupanje, hvatanje boje, bi to?

– Rekla sam ti, hoću biti doma i raditi na najkul nerealiziranim projektima. Nema tog prijedloga zbog kojeg ću se predomislit! Daj plis, da jednom budem na miru! Molim te, evo sad želim biti na miru!

-Jesi dosadna…ček, ček….a kaj veliš na malo Gruzije? Ha??? Ha???

Gasim klimu u autu, otvaram prozore, stiskam gas, dižem lijevu nogu na zic i uživam u udarcu kipućeg zraka. Osjetim kak mi se razvukao osmijeh na licu, al brzo navlačim neku ozbiljniju fasadu i pokušavam ga natjerat da odustane:

-Eeeejjjj, samo hoću da mi ne zvoni sat u jutro. Želim samo to! Kolko je to komplicirana želja? Može se to uvažiti?

-To je najdosadnija želja svih želja. Umrijet ću od dosade s tobom. Od svih kul ljudi na svijetu, ja sam se prisiljen družit s tom ženskom kojoj je jedina želja da joj ne zvoni sat! Propucat ću se!

Diže desnu ruku u zrak, glumi kak se puca i baca mi se na volan. Zijeva i poskrivečki me pogledava, nastavlja svoji attack ….

– Kaj fakat hoćeš da ti ne zvoni sat u jutro? Ugasim ti budilicu, oćemo tak? Daaaj, molim te, molim te, molim te….kaj veliš malo Tbilisi, malo Vardzia?  Gledala si neki dan slike od onog lutkarskog kazališta, znam da jesi. I daj ne seri! Idemo! I taj zrak te lupa i bježi ti smiješak  i znaš da idemo. I ne glumi sad gluparije nego se skuliraj. I ti tvoji projekti s papirića nikad neće biti realizirani. Daj se pomiri s tim! Najdosadnija si s tim svojim brijama, najdosadnija!

– Dobro, ne mogu više skrivat taj osmijeh – idemo!

Skače na vrh volana, sjeda, trlja ruke, pjeva i drma se u ritmu. Ja se smijem i postajem svjesna vala mega sreće. Joooj, Bože….od svih luđačkih pričalica u mojoj glavi, ovog obožavam.

Dala sam si 12 sati da iz moje glave izađe neki racionalniji patuljak, da me proba odgovoriti od ove nove hit ideje. Svi su bili tiho.

Poklikala sam sve po netu, karta mi je došla na email. I kad sam vidla kartu…dogodio se urnebes. Mala revolucija mojih imaginarnih prijatelja. Svi su imali svoje razloge zaš je to baš jako glupi način za provest te neke dane. I zaš bi ipak bilo pametnije doma spavat i gledat u zid i zaš bi bilo bolje sjest u auto i lovit ljude koji su u morskim šemama, il raditi neš deseto… Rekla sam im – Nemate pojma, zašutite, beskrajno ste dosadni. Poslušali su me. Rijetko me slušaju.

Mašem i šaljem najveći cmok iz Tbilisija!